Фељтон

ФЕЉТОН - СТУДЕНТСКИ БУНТ ИНСПИРИШЕ ПИСЦА: Догађаји 1968. Пекићу су донели роман 'Ходочашће Арсенија Његована'"

Др Срђан Цветковић

29. 07. 2021. у 18:00

У ДУХУ опште светске побуне младих људи могле су се чути разне "увезене пароле" пацифизма, разоружања, борбе против потрошачког друштва, демократизације друштва и Универзитета итд.

ФЕЉТОН - СТУДЕНТСКИ БУНТ ИНСПИРИШЕ ПИСЦА: Догађаји 1968. Пекићу су донели роман Ходочашће Арсенија Његована

Генерацијски посматрано, ради се о младим људима који су стасали после рата и који имају потребу да критички преиспитују друштвене процесе. То је и општи феномен побуне прекобројне "бејби бум" генерације која долази на факултете уз друге културолошке факторе: утицај масовне културе, рокенрола итд. Као и у другим земљама и овде су немири почели у виду социјалних захтева, сукобом студената и универзитетске власти, па су прерасли у шири сукоб дела интелигенције и идеолошко-политичког апарата, око слободе стваралаштва и политичких слобода. У случају СФРЈ у појединим срединама социјални, еманципаторски и хуманистички захтеви младих су делимично гурнути у страну пред националним или сепаратистичким стремљењима (у Хрватској и на Косову).

Први ограничени студентски бунт у комунистичкој Југославији имао је социјалне захтеве и десио се током 1953/1954. на Грађевинском факултету, управо када је Пекић излазио из затвора и како сам каже био "оправдано одсутан". Касније демонстрације око смрти Патриса Лумумбе (1961) или Вијетнама (1966) нису га привукле јер их није доживљавао као превише опозиционе.

НАЈМАСОВНИЈА студентска побуна против власти у СФРЈ после Другог светског рата почела је 2. јуна 1968. у Београду и тек је делом начела Сарајево, Загреб и Љубљану. Делимично је подстакнута низом демонстрација које су од 1966. захватиле све веће универзитетске центре у свету (студентски протести у САД, Западној Европи и Чехословачкој (Прашко пролеће). Сам повод за јунске демонстрације у Београду је доста бизаран - сукоб 2. јуна 1968. студената из Студентског града и бригадиста радне акције "Нови Београд 1968" око улаза у салу Радничког универзитета на приредбу "Караван пријатељства".

У међусобни обрачун умешала се полиција, која је дошла у жесток сукоб са студентима где је више студената, бригадира и милиционара повређено. Током ноћи окупљена маса од око 3.000 студената демонстрира, говорници траже одговорност за насиље и стање у друштву.

ДAРОВАНЕ ПРОЛАЗНЕ СЛОБОДЕ

ГОДИНЕ по изласку са робије и свој статус као угледног писца и бившег политичког осуђеника у неслободном друштву сам Пекић је најбоље дефинисао на следећи начин у роману "Године које су појели скакавци": "...

Постепено сам, чак и у друштву високих функционера, с којима сам по несрећи јавног позива суочаван, присвојио за себе слободе које особама моје сорте и прошлости нису допуштене. Био сам поносан на тај свој успех све док нисам разумео да ме он понижава више од ћутања. Јер те слободе беху дароване, пролазне, привремене. Увек спремне да се ускрате. Оне нису потицале од мог грађанског статуса него из повлашћеног положаја, што ми га је господарски, широкогрудно доделила туђа произвољна арбитража."

Приликом покушаја да крену ка центру града студенти су заустављени код Подвожњака, а током преговора које је, између осталих, водио студент Владимир Мијановић (Влада Револуција) долази до сукоба. Полиција креће у напад пребијајући све редом. Повређено је више стотина студената и грађана. Према писању "Студента" радило се о 134 повређена студента, девет бригадира, пет грађана и 21 милиционера. Биланс демонстрација било је на десетине разбијених прозора, испаљених револверских метака, спаљена ватрогасна цистерна, употребљено неколико хиљада гумених палица и на десетине сузаваца.

ВЕЧИТИ бунтовник какав је био није наравно могао остати по страни ни током превирања и студентских демонстрација 1968. Мада се идеолошки није слагао са циљевима није имао дилему да младе људе треба подржати против владајуће дуиктатуре. "...Привлачила ме је племенитост мотива студентског бунта, а одбијао леви садржај извесних њихових циљева. Нисам у Капетан-Мишино здање ишао само тамо да будем и слушам револуционарне говоре, који су ми понекад дизали притисак - него и као члан редакције "Књижевних новина", листа који се ставио на страну студената и штампао саопштења њихових акционих одбора. На другом месту је можда најбоље образложио зашто је подржао побуну '68. године којој не припада идеолошки, једноставно је одговорио: "Једина побуна коју сам пропустио била је она из 1954. и жао ми је, тек сам изашао из затвора, а за њу нисам знао и ту више ништа не могу да надокнадим."

Међутим, још тада је схватио идеолошке заблуде али и наивност шездесетосмаша те неминовну пропаст револуције сматрајући да ће хипи покрет у сваком смислу оставити дубљи траг на "дух столећа" него сви студентски протести '68. заједно.

СТУДЕНСКИ бунт јесте подржавао али духовно му није припадао што добро илуструје следећа његова дневничка забелешка: "Љиљана на грудима носи амблем Црвеног универзитета "Карл Маркс". Не кажем ништа ал' ми право није. Подршка је једно, припадност друго. Пита ме зашто ја не носим амблем кад га имам? Добијам напад, дерем се како га не носим јер нисам марксист и јер моја боја, ако је уопште имам, није црвена, него бледоружичаста. Ја сам фосил, Титир, проклети анархолиберал, за кога не постоје никакве проклете објективне нужности. Ја се нужности грозим, ја све нужности набијам на...", записао је у свом дневнику Пекић.

Ипак, имао је других користи од револуције. Ту на протесту студената синула му је идеја за завршни чин једног од његових најбољих дела - "Ходочашће Арсенија Његована": "Не знам шта су јунски догађаји донели комунистима, о томе нека сами пресуде, али мени су донели роман. Арсеније Његован завршава своје ходочашће, кроз прошлост и београдске улице, 3. јуна, код Подвожњака, у јеку сукоба између милиције и студентских демонстрација.

ОДЛАЗАК у Лондон, измакнут испред режимских стега и тако потребна осама, утицали су да Пекић тамо испише своја најбоља дела. Због доследног опозиционог става према Титовом режиму током 1970. пред сам пут за Лондон одузет му је пасош, па је током целе године, све до добијања "Нинове" награде, био под истрагом и одвојен од породице. Тек по добијању награде 1970. (за роман "Ходочашће Арсенија Његована") добио је пасош за излазак из земље. Жена Љиљана која је као инжењер архитектуре добила посао у Лондону (у архитектонском одељењу Општине Брент) и кћи Александра већ су увелико били у Енглеској.

Међутим, петнаест дана пред полазак, у стан му је упала милиција, извршила претрес и саслушавала га. Пекић и у својеврсном кућном притвору наставља грчевито да ствара. "Мила моја, право да ти кажем најсрећнији сам кад радим и кад не читам новине. Једноставно се навикавам да их не читам и примећујем да у таквим тренуцима се боље концентришем на оно што радим. Мислим да сам сад ушао у зрело књижевно доба и да ми треба отприлике десет година за оно што мислим да урадим", пише у Лондон супрузи Љиљани 13. јула 1970.

СУТРА: КУЋНИ ПРИТВОР И ОДУЗИМАЊЕ ПАСОША

23. 07. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Свет

0 5

ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.

14. 11. 2024. у 17:17