ФЕЉТОН - "ТОПЛИ ЗЕЦ" У ТРЕЋОЈ МУШКОЈ: Пекићева гимназија била је расадник реакционара

РEПРЕСИЈА и прогони неистомишљеника су се наставили и после избора. Пекић описује да је почетком 1946, у Трећој мушкој гимназији био је жртва масовне акције чишћења школе од ,,реакционарних елемената" међу ученицима.

Фото Историјски архив Панчево

Тај догађај је оставио дубоке ожиљке на њега и његове другове будући да су били у младим и осетљивим годинама када се формирала личност. Тада је, по читавој Србији, из средњих школа и гимназија избачено више стотина ђака "реакционара", а само у Београду око три стотине ученика.

На изборима за средњошколске народне одборе у Првој београдској гимназији резултат је испао неповољан по СКОЈ, па их је директор поништио. После говора на скупу, одржаном 30. јануара 1946, скојевци су започели харангу против "ненародних елемената", од којих је потом избачено из школе 27 ђака антикомуниста. По истој директиви и у унутрашњости Србије скојевци су спроводили ову кампању по средњим школама, највише у Јагодини, Приштини, Крагуејвцу, Нишу, Шапцу....

ТРЕЋА београдска гимназија била је прави расадник ,,реакционарних ђака". Тако је Пекић, са четрдесет двојицом својих другова, био предмет тортуре и батинања острашћених скојеваца.

Његово друштво је у ходницима школе прошло тзв. топлог зеца, због чега је дошло до протеста родитеља. Акција је међутим спроведена у скоро свим гимназијама.

Претпоставља се да је била на инцијативу СКОЈ-а и Рата Дугоњића, омладинског функционера. Међутим, то није омело младе демократе да упорно наставе да пливају уз воду разним пасивним и активним видовима отпора наметнутом комунистичком једноумљу. Иронијом судбине, две године касније, готово сви скојевци - ибеовци који су учествовали у прогону и сами су пролазили "топлог зеца" на Голом отоку.

КРИВИЦА младих гимназијалаца била је искључиво идеолошка. Пекић овако нагађа о својој:

,,... Не сећам се у чему се састојала моја оптужница. Мислим између осталог, у мојим отвореним нападима на марксизам на часовима, у пропагандама против акција Народне омладине, али једна од најважнијих била је моје уредништво гимназијских зидних новина.

Уредништво је прелазило са једног на други виши разред и у децембру 1945. Дошао је ред и на нас. Секретаријат Народне омладине био је пријатно изненађен, кад смо се, ни од кога натерани, Ф. и ја понудили да посао обавимо. Радили смо неколико недеља вредно и једног дана зидне новине, раскошно технички опремљене, освануле су на улазном предворју.

Век им је нажалост био врло кратак. Скинуте су истог дана када их је прочитао неко паметнији од активиста. То што су чланци обрађивали неке важније датуме из византијске историје, процедуре при прављењу анилинских боја, механизам америчког дводомног парламентаризма, британску победу код Ел Амајена, биографију Томажа Масарика, итд. већ је било довољно, али је нашу уредничку каријеру првенствено покопала чињеница да се у целим новинама ни један једини пут није споменула Партија, ни народноослободилачка борба нити једна од тема тада у моди... "

БРУТАЛНА сила примењена на младим људима оставила је на њега неизбрисив траг, будући да је имао свега 16 година:

,,... Видео сам своје другове како крваре пролазећи кроз тунел нељудске мржње, који ће се две три године касније назвати ,топлим зецом, и у свој топли загрљај примити многе учеснике овог из 1946.

Видео сам своје другове како ћуте.

Видео сам себе како ћутим.

Видео сам децу како вичу ,Смрт!, а немају ни 12 година.

Видео сам децу како покушавају другом људском бићу, старијем од њих једва за коју годину, нанети увреду, бол и како у томе успевају.

Видео сам на подијуму конструкторе овог живог зида, како уживају у својој малој револуцији, у својој игри са животима својих школских другова.

Видео сам и те наше другове.

Једног матуранта како пада под ногама руље, диже се, и поново пада, и његово крваво лице, на крвавим вратима кад се последњи пут према Сали окренуо да своје другове последњи пут погледа у лице и прими последњи ударац."

КАСНИЈЕ у својим мемоарима године које су појели скакавци, Пекић каже да је осећао нарочито стид и кајање јер су његови другови али и многи пристрасни професори били затечени и уплашени и нису се одлучније успротивили терору младих скојеваца:

,, ... Можемо у своју одбрану рећи да се све догодило нагло и да смо код првог имена били затечени. У том објашњењу има истине, јер касније све није ишло по скојевском ингениозном плану. Али кад је до одупирања и дошло, није оно било такво какво би морало бити да у том тренутку нисмо и ми били више биолошка него морална бића, не сасвим далеко од оних који су, избацујући нас, ,,дефашизирали" школу. Не знам стварну позадину ни механизам доношења одлуке о тзв. дефашизацији. Накнадни догађаји као да говоре у прилог мишљењу да је иницијатива потекла од Скоја и да за њу није добијено одобрење ни Партије ни државних органа (што, разуме се звучи мало невероватно, но немогуће није.) Јер већина избачених враћена је у школу већ после неколико дана, а само су неки имали пролонгиране неприлике.

ЈА САМ се вратио у стари разред, на старо место, поред Ф. (на ужас активиста!)... Међутим, да се није претворила у масакр, а на улицама у протестни збор родитеља, да је прошла као ,дијалектичка нужност револуционарног доба,, дефашизација би се можда претворила у наш стални просветни манир, балканску варијанту класног образовања, примењиваног у Чехословачкој, где универзитете нису могла посећивати деца грађанског порекла. Говорило се и да туча није била програмом предвиђена, и да се догодила спонтано, као излив ,народног гњева,. Гнев је можда и био спонтан, али тешко да су биле спонтане батине испод капута извучене..."

СУТРА: Џезом против нове власти

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације