Фељтон

ФЕЉТОН - ПЛАН ЗА ШИРЕЊЕ ПРЕСТОНИЦЕ: Врло брзо "Луди Шкот" је постао "Лукави Шкот"

Жижа Радивојевић

04. 06. 2021. у 17:37

ПАМЕТНИ Шкот визионарски је предвидео да град у развитку мора да иде јединим путем који му се отвара, на југ, пратећи шумадијски друм.

ФЕЉТОН - ПЛАН ЗА ШИРЕЊЕ ПРЕСТОНИЦЕ: Врло брзо Луди Шкот је постао Лукави Шкот

Млада краљевина у развитку привлачила је оне који су хтели да се обогате на новим територијама, будући да су на старим већ владали стари односи и тешко је било ући у већ развијене послове. Прецизан и систематичан, знао је да град мора да се шири, па је направио свој план.

Убрзо се испоставило да је Макензи био у праву и од "Лудог Шкота" постао је "Лукави Шкот". А тај Шкот је продавао плацеве по 1.000 дуката, али уз услов да се куће морају градити од чврстог материјала, да морају да се подигну на уцртаној линији и да сваки власник мора да поплоча тротоар испред своје куће. Овај трезвењак није плацеве продавао баш свакоме ко је могао да плати. Лица која су се бавила сумњивим пословима, кавгаџије и алкохоличари, нису долазили у обзир. То је требало да буде миран, породични кварт, напредан и уређен.

Плацеве за куће давао је и на кредит са врло ниском каматом. Ова забрана точења алкохола никако није одговарала трговцима и један од њих тужио је Макензија. О том спору расправљало се и у Скупштини, и пресуђено је да Макензи крши Закон о забрани спахилука, те да нема права да прописује начин живота над земљиштем које прода.

САМО три године од почетка радова, изграђен је и хотел "Славија", скромно здање по данашњим мерилима, а онда је било удобно и пристојно.

Сопствену кућу, која је била на спрат, где су приватне просторије биле горе, а у приземљу велика сала за окупљања саградио је 1888. и дао јој име "Сала мира". Сала је имала разне намене и свако је могао да је користи, само је услов био да се не точи алкохол. Од 1889, у вечерњим часовима, радила је Школа за описмењавање одраслих, за шта је, после силних молби, добио дозволу Министарства просвете. Ову салу Макензи је поклонио Београду, као и две зграде које је саградио поред своје куће. Прво је никла Мушка школа за неписмене, а потом и Женска школа за ручни рад, у народу прозвана Женска радничка школа. Цео крај добија изглед новог, лепог дела града и званично постаје девети београдски кварт "Енглезовац", иако је Макензи био Шкот.

ОВАЈ способан, пословни човек и филантроп волео је ред и склад у свему. Тако је закључио да се улица која иде узбрдо од хотела "Славија", коме је он био власник, пење право до заравни на брду на коме би лепо било поставити цркву. Да се "улица која се продужава од Теразијске и Миланове, а наставља Крагујевачком, а пролази кроз моју земљу, ради хармоније треба се продужити до врха брда и завршити јавном зградом, најбоље црквом, за коју бих ја даровао плац".

Ову идеју није стигао да оствари, само је записао у плановима за даљу изградњу свог кварта. Нису Срби разумели и лепо прихватили трезвеног и практичног Шкотланђанина, иако је он имао најбоље намере. Франсис је био млађи син сер Франсиса Макензија од Герлока, петог баронета у лози, ожењеног врло богатом женом, чију половину имања је Франсис млађи наследио. Уместо да се ода раскалашном животу младе и богате британске аристократије, он се посвећује образовању и цркви.

КАДА је стигао у Београд, одмах је почео да се упознаје са учењем православља. Овај човек био је евангелиста који је Јеванђеље сматрао као праву Божју реч, и желео је да се људи окрену светлу и вери, а не тами ђавола и порока, а облик те вере био је мање битан. Сматрао је да чистота душе и живота мора да иде испред догми и обичаја било које религије. Финансирао је лист "Хришћански весник", који је уређивао прота Алекса Илић.

Недуго по доласку у Београд, одлази у Ужице, где је било доста избеглица из херцеговачког устанка. То су биле породице некадашњих хајдука који су се борили против Турака. Покушао је овај дивни човек са образовањем њихове деце, махом без једног или оба родитеља. Направио је план школовања, али није добио дозволу нашег Министарства. Нерасположење према његовом просветитељском раду било је велико, тако се Франсис вратио у Београд и бацио у послове прављења лепог, здравог и пристојног дела града, где ће живети породице и одгајати децу која ће бити образована.

УМРО је 1895, готово двадесет година од доласка у Србију. Следеће године, главна улица у кварту добија име Макензијева. Исте године, његов наследник, лондонски доктор Гратан Гинис, наставља да продаје парцеле које су преостале. Како је био извршитељ Макензијевог тестамента, позвао је београдског митрополита Михајла и уручио му тапију на парцелу коју је завештао Српској православној цркви за изградњу храма.

Такође је даровао и позамашну суму новца као прилог брзом започињању радова. Одмах је формирано "Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару" и подигнута је мања, привремена црква, док се не сакупи новац и направе планови за изградњу великог храма. Пре него што се почело са изградњом мале цркве, наши црквени званичници захтевали су да град преименује кварт из Енглезовца у Савинац.

СМАТРАЛИ су да је неприкладно да један велики православни храм буде подигнут на месту које има име неког туђина, па макар и да је тај туђин дао идеју, земљиште и паре. Влада је прихватила тај предлог и девети кварт добио је име Савинац. Верује се да су на данашњем платоу испред Храма и Народне библиотеке 1594. Турци спалили мошти Св. Саве, тако је цео кварт добио име по великом српском светитељу.

САЛА мира, приземље куће у којој је живео, а коју је Макензи поклонио граду и у њој отворио школу за описмењавање, променила је намену 1910. Њу су од града откупили Српска социјалдемократска странка и Главни раднички савез, и претворили је у Социјалистички народни дом, који је постао центар београдског радничког покрета. Касније је од сале постала пивница, а још касније, развојем филмске уметности, постао је биоскоп Славија. Ова зграда била је споменик под заштитом државе, као културно--историјско добро. То добро је срушено да би се направио паркинг. Да, онај велики паркинг који стоји данас, био је пречи од историјске зграде-легата човека који је уздигао цео тај крај.

Франсис Макензи дуго није имао никакво обележје, ни кућу, плочу или улицу у Београду.

Улица је мењала имена, па је носила и име руског маршала Толбухина, да би, 1999, добила једино име које треба да носи, Макензијева. По човеку који је изабрао да живи у Србији и од кога је Србија само добро имала.

СУТРА: Цар Николај Други Романов