ФЕЉТОН - ЧАРОЛИЈА ГЛУМЕ И ХРАБРОСТИ. Уметницу Велу Нигринову је обожавао и женски и мушки део Београда, све до њене преране смрти

ОТАЦ јој је био Чех, мајка Немица, рођена је у Љубљани 1862, као Августа. Свој живот везала је за Србију у којој је оставила неизбрисив траг у позоришном, али и боемском животу престонице. Августа је име добила по оцу, као прво дете у браку где су, после ње, рођене још три ћерке и два сина. Све ћерке су постале глумице, али ниједна као Вела.

Вела Нигринова

А Вела је постала када је дошла у Београд, са непуних 20 година. На тај корак одлучила се из љубави према значајно старијем човеку у кога се заљубила, композитору Даворину Јенку, који је у Београду живео већ дуже време. Јенко је био њен земљак који је у Бечу студирао и завршио право, али се у животу бавио музиком, својом великом љубави.

Оне године када се Вела родила, Јенко долази у Панчево на позив Српског црквеног певачког друштва и преузима место хоровође. После три године, постаје хоровођа у Београдском певачком друштву и ту почиње његов више него плодан рад као композитора.

Написао је музику за око деведесет позоришних комада. Из једне такве позоришне представе, "Маркова сабља", историјске драме Јована Ђорђевића, песма коју пева хор "Боже, правде", постаје и српска химна. За свој рад добио је многа признања, а члан Српског ученог друштва постао је 1869. Указом краља Милана 1887, постаје један од дванаест чланова оснивача Српске краљевске академије, која ће постати Српска академија науке и уметности.

ДАВОРИН и Вела знали су се из родне Словеније. Разлика у годинама била је велика, 27 година, и тада су били само пријатељи. Вела је у Словенији већ играла у бројним позоришним представама и потврдила се као глумица. Јенко је све учинио да је доведе у Београд, не само да би била ближе њему, него и због потребе да се престоничко позориште освежи новим, младим лицем. У то време, позоришном сценом владала је Милка Гргурова, талентована, вољена од публике, али са 42. године више није могла да игра Јулију и Офелију, па је Вела идеално попунила ту празнину која је онемогућавала да се играју и представе у којима доминира млада глумица.

Брзо су се заволели Београд и Вела. Она је даноноћно учила језик и доста брзо га савладала. Говорила је без акцента.

ПРВИ њен наступ у драми "Дебора" претворио се у значајан позоришни догађај. Вела је лепотом и изражајношћу покорила Београд и то је био почетак велике и обостране љубави која је трајала четврт века, све до њене преране смрти.

Велу је обожавао и женски и мушки део града. Мушкарци су је волели и због њене вансеријске лепоте, готово идеалне за оно време: густа и црна коса око лица, коврџе неукроћене као и власница, бели порцелански тен и крупне живе очи које не мирују. Говорила је тим очима колико телом и гласом. Имала је дубоки алт који је сугестивно владао позорницом, било да је глумила или певала. Харизматична и посебна, будила је чежњу код мушкараца, а да уопште није била кокетна. Како је дошла у Београд, тако је коракнула у Скадарлију и у њој била редован гост читавог живота. Са мушкарцима је успостављала другарски однос, не дајући повода да помисле да могу прећи границу. Волела је само једног човека, оног због кога је дошла у Београд, али никада јавно то није рекла. Живели су заједно у кући у Доситејевој улици, а излазили су и заједно и одвојено, у друштву називајући једно друго пријатељем.

КАКО је ступила на сцену Народног позоришта, тако је постала звезда и остварила је невероватних 400 улога. Била је позната по студиозном спремању сваке улоге, проучавала је карактер, историјске прилике, акценат. Урођени талент био је избрушен крајњим професионализмом и то је публика препознавала. После само шест година играња, стекла је статус сталног члана Краљевског српског народног позоришта, што није било лако постићи. У одбору су седела четири књижевника: Милорад Поповић Шапчанин, др Лаза Лазаревић, Љуба Ковачевић и Милован Глишић. Те године, 1888, и званично усваја име Вела, добија документа на то име и почиње да се потписује ћирилицом.

Вела Нигринова постаје Српкиња словеначког порекла и гостује у позориштима у Новом Саду, Загребу, Осијеку, Љубљани, Прагу, свуда убирајући добре критике и обожавање публике. Новосадски часопис "Позориште", у броју три из 1892, пише о њој хвалоспеве: "По природи млада, лепа и умиљата, задобија одмах свакога неусиљеном игром својом, чим се само појави на позорници. Очи су јој пуне чара, пуне миља, ал умеју и да засевну и муњевитим севом својим и да загрме као гром, и да загуче као голуб. Сваку реч изговара јасно и разговетно, наглашавајући их као што треба. Покрети тела су увек у сагласности са говором јој. Увек жели да постигне игром својом у свему потпуну хармонију која треба да влада у глумачкој, као и у свакој другој уметности."

У "ДНЕВНОМ ЛИСТУ" из 1884, само две године пошто је дошла на београдску сцену, о њој кажу: "Нигринова беше савршена, недостижна Јулија, онаква какву је песник замишљао, каква се могла родити само под небом Италије. Нигринова потпуно заслужује титулу уметнице, и она је једина данас, у храму наше Талије, пуним правом носи."

У време када је Вела дошла у Београд, он је већ имао нову зграду Народног позоришта, изграђену на бившем турском плацу код Стамбол капије. Шездесете године 19. века, Србија, тек ослобођена од четири века ропства, журним корацима настоји да побегне из забаченог турског вилајета у Европу. Главни град облачи ново рухо и лагано мења изглед, трудећи се да се из мемљиве касабе преобрази у модеран град. То иде споро и тешко. Улице су уске, кривудаве, лоше осветљене и нечисте. У центру града ничу нове куће, али већину града чине потлеушице, нарочито на ободу, који је данас ужи центар Београда. Векови ропства, када је становништво било тек пука раја, нису се могли избрисати, али се жеђ за просветитељством и културом осећала, па тако град, у то време, има Велику школу са три факултета, Гимназију, Народну библиотеку, Народну читаоницу, Српско учено друштво, Прво певачко друштво, Државну штампарију, као и болницу, тада најсавременију у Европи, коју је делом и личним средствима подигао кнез Михаило. (Данас је у њој Музеј медицине, а била је Очна клиника у Улици Џорџа Вашингтона.)

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ДОБРОТВОР МАНАСТИРА ХИЛАНДАР: Цар Иван Грозни имао је српске претке и по оцу

31. 05. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ТРАЈНО ДОБРО ПЛЕМЕНИТИХ ЉУДИ: Узвишено је оно што су учинили за нашу земљу

30. 05. 2021. у 06:45

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ТИТО ПРАТИО ЛОВ НА НЛО: Ракете испаљене из "мига" нису хтеле на "тањире"

29. 05. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - "ТАЊИР" У ПОСЕТИ ГОЛУБОВЦИМА: НЛО је 9. фебруара 1975. године лебдео изнад аеродрома Голубовци код Подгорице

28. 05. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације