УЗ МОГ БРАТА АМФИЛОХИЈА УЧИО САМ О СТИХОВИМА: Морачки песник Павић Радовић одужио се својим прецима

БРДО Превине високо се диже изнад морачке котлине према истоку. Зими покривено снегом, помаља своје зубато сунце а у топле дане весело обасјава моје село Баре Радовића. Куд год сам одлазио или долазио било ми је инспирација, поготово сада.

Храм у Барама Радовића у Доњој Морачи и Павић Радовић

Насред села Храм, на њему три крста злате одсјај Превини врате. Надахнут и инспирисан прошлошћу осећао сам да време прекрива велом заборава многе догађаје и личности из наше прошлости. Тако и ову моју књигу са њеним садржајем можемо разумети као сећање на живот ђеда Благе, оца Ћира, мојих предака, Морачана. Мог српског рода, који су ишли смело не жалећи животе да остану слободни. Јунаци из ове моје књиге одрастали су на породичном огњишту уз јеку гусала где је образ био најскупљи. По чојским законима се живело и гинуло а на братственичком и племенском стаблу остављала се чиста и светла имена.

Овако, у разговору за "Новости", говори песник Павић Радовић из Доње Мораче, села Баре Радовића, брат блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, чији песнички првенац "Погледи од Превине" је управо ових дана угледао светлост.

КЊИГА је стварана дуго јер је аутор верно сакупљао, бележио и откривао јединствене историјске записе, посебне приче које су генерације преносиле и памтиле, песме.

- Може се рећи да је моја књига "Погледи од Превине" одскора добила свој садржај. Додуше, раније сам писао сећања на нашег ђеда Благу, његова ратна и животна прегнућа, што се поклапа са судбинама многих онога времена. Песме сам некада записивао, али су остале недопеване у рату захваћеној Босни. Ипак, у последњих десетак година поезију сам више живио него писао и чешће изговарао него записивао. У Сарајеву сам имао нешто откуцаних стихотворенија, нешто у рукопису. Опет инспирација прошлост, да отргнем из заборава многе догађаје и личности. Било је и љубавних песама. Све је то остало у ратном вихору. Подстакнут од пријатеља вичних књизи, песме су скоријег датума и све заједно са причама теолошке садржине, све то је заокружено овом књигом - каже Радовић.

На питање које догађаје је сачувао од заборава, одговара:

- Бурна и тешка времена за мој српски род, живот мојих предака у тим временима који су својим делом обележили то време. Појединачна и колективна судбина, њихове свађе и несреће, видљиве патње и невоље, њихова прегнућа. Све је више распамећених блејача који негирају своју прошлост а народ који заборави своју историју - осуђен је на пропаст.

ОД оца Ћира стасала су три песника - митрополит Амфилохије са предивном збирком "У јагњету је спас", браћа Добрија са књигом "Предраги ми брате Хипократе" и, ево, Павић са "Погледи од Превине". Има ли генетике у песничком дару?

- Мислим да има. Мој ђед Блага, иако је био самоук, знао је да за кратко време испева песму и кроз стихове оживи догађај - одговара Павић Радовић.

О томе да ли је на његово писање, посебно песничко, утицао митрополит Амфилохије, с обзиром на то да је и он био поета, наш саговорник потврдно одговара:

- Средњу школу сам завршио у Земуну. Он је био у Богословији и радио у библиотеци школе. Упућивао ме и давао књиге које да читам. То ме је подстицало да и сам пишем.

КОЛИКО вам блаженопочивши митрополит Амфилохије недостаје као брат?

- Нас је било деветоро. Но, мора се ићи Богу на истину. То овоземаљско срце плаче кад се ближњи упокоји. Што се тиче њега, како каже песник: "Ми плачемо, Он и небо се радују."

МОРАЧАНИ ПОД ОСТРОГОМ

У КЊИЗИ "Погледи од Превине" занимљива је прича по казивању Данила Радовића о томе како су Морачани ишли под Острог.

"Одмах после Другог свјетског рата 1946/1947. године почела је градња жељезничке пруге Титоград - Никшић. Скупили се радници из свих крајева Црне Горе. Из Доње Мораче било је седам-осам радника, међу њима и Радосав Мирков, унук Ђорђија Вукова Лакићевића, брз, окретан, вредан, политички ангажован. Ту су надомак острошке светиње па често у часовима одмора причају о чудима Светог Василија. Договарају се да једне недјеље оду у Острог, да се помоле Богу, но Радосав држећи неко жељезо у рукама рече како ће отићи у Острог и оном старцу поломити кости. И збиља, неки од њих оду на поклоњење Светињи, а Радосав како рече 'ради ћосања' пође са њима. Сви са страхопштовањем приступају кивоту, а он нема силе да може да приступи. Почео је да се грчи, кревељи и да лаје. Данило Радовић је покушао да га уведе унутра, али није било силе. Једва је дошао себи, а и даље је хулио. Послије неког времена отворила му се рана на лицу, боловао је, тражио љекаре. Није било лијека. Од тога је и умро."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације