Лисабон - друго име за чежњу

Тамо где река личи на море, где се на сваком кораку налазе споменици песницима, где киша одједном пљусне, па истом брзином престане, где нико не "лежи" на аутомобилској сирени, тамо где од вина не боли глава и где послужују 365 јела од бакалара, баш ту налази се Лисабон. Град из ког су некад кретали освајачи, а који данас осваја. Град који има неколико одредница "нај" - најзападнија престоница континенталне Европе, дом најстарије књижаре на свету и другог најдужег моста на Старом континенту. Град у ком се усред зиме плеше на трговима уз звуке уличних свирача, а у повратку са посла застане испред киоска да би се с ногу попила гинџа и разменила која реч са познаницима. Град на чијим улицама ће вам у вечерњим сатима опуштено нудити хашиш, а на ваше "не, хвала", узвратити са "Хоћете онда кокаин?" Град у чијим кафанама ћете слушати како фадо пева старац од 80 година са ентузијазмом детета и строгошћу војника који опомиње публику у ресторану да не сме да прича док музика свира. Јер у фаду је душа португалског народа. А са душом се мора пажљиво.

СТАРИЈИ ОД РИМА

Дању је Лисабон наиван град који осваја, писао је Ремарк, али ноћу је град из бајке, као свечано обучена жена која је кренула да се нађе са својим тамним љубавником. Преживела је ова лепотица свашта. У осмом веку освојили су је Мавари остављајући траг на њеном телу, а разорни земљотрес из 1755. године који је срушио три четвртине грађевина, замало ју је упропастио. Када су се становници запитали у чему су погрешили јер се земљотрес догодио на празник, на дан Свих светаца, француски филозоф Волтер их је утешио написавши стихове "Да ли Лисабон кога више нема, има више порока од Лондона и Париза огрезлих у задовољствима? Лисабон је уништен, а у Паризу играју."

Након земљотреса, премијер маркиз од Помбала је решио, не да обнови средњовековни град, већ да сруши остатке и изгради престоницу по принципима модерног дизајна са широким улицама и правилно поређаним зградама. Одужили су се свом градитељу Лисабонци тако што су му подигли монументални споменик до ког води Авенија слободе. Одмах иза споменика је парк Едуарда VII, одакле се пружа предиван поглед на град који је старији од Лондона, Париза и Рима.

Тврђава Светог Ђорђа

Када из те перспективе видите Лисабон, спустите се поред импресивне железничке станице Росио, па наставите квартовима Бајша, Баиро Алто, Шијадо. Док се шетате, нећете знати где пре да гледате, да ли увис, у азулежосе, декоративне керамичке плочице које красе зидове и фасаде или на плочник јединствених шара на ком штикле нису добродошле. Налетећете на најстарију књижару на свету, Бертранд, која ради од 1732. године и "преживела је један земљотрес, један грађански рат, девет краљева, 16 председника, три републике, шест пучева, два светска рата, изградњу зида и његов пад, уједињење Европе, промену евра и има књиге о свему томе".

ЖУТИ ТРАМВАЈ

Окрепљени, спустите се на док, до Тереиро до паса, пространог трга који гледа на Тежо. Сетићете се овде речи чувеног Бајрона, који је рекао да три најбоља погледа на море имају Истанбул, Напуљ и Лисабон, иако се стриктно говорећи овај последњи налази на ушћу реке у Атлантик. Поглед ће вам привући Мост 25. априла који неодољиво подсећа на Голден гејт у Сан Франциску и статуа Исуса, налик оној у Рио де Жанеиру, коју су Португалци изградили као знак захвалности Богу што нису учествовали у Другом светском рату.

Алфама

Предах нађите у ресторанима на чијем је менију незаобилазан - бакалар. Кажу да има 365 јела са бакаларом, по једно за сваки дан у години, иако се ова риба не пеца у португалским, већ у скандинавским водама. Или, попут мештана, свратите у неки од објеката који су истовремено и посластичарнице и пекаре. Док Италијани пију кафу с ногу, Португалци уживају у овом чину, листајући новине и грицкајући чувени колач пастел де ната.

Спремите се на ходање без престанка. Мада постоји неколико лифтова и успињача који превозе становнике и туристе града на седам брда, у већини случајева мораћете да пешачите. Не пропустите вожњу легендарним жутим трамвајем 28 до подножја Тврђаве Светог Ђорђа, смештене на брду као да надгледа град. И чува га. А онда крените низ Алфаму, једини део града који је након земљотреса остао нетакнут. Не треба питати за правац, ваља само ходати, узбрдо, низбрдо, па опет узбрдо улицама тако уским да се човек запита да ли њихови становници икад виде сунца. Некад најсиромашнији део града данас је најпопуларнији, па туристи задивљено фотографишу веш који се и зими суши на улицама и стидљиво вире кроз прозоре покушавајући да виде шта се иза затворених врата збива. А Алфама се, како је писао једини португалски нобеловац Жозе Сарамаго, чији је музеј управо овде, у тајности својих кућа смеје ономе ко мисли да је познаје. Измиче разумевању јер је "митска животиња - има дана када је здрава, има других кад леже у ћошак да лиже ране које су јој векови сиромаштва отворили на месу и она не проналази начин да их излечи".

Из Алфаме, трамвајем се упутите ка Белему. Месту где је све почело. Одавде су португалски бродови кретали на пут у Индију, Африку и Бразил. Њима у част подигнут је Споменик открићима, а ту је и импозантни Манастир Светог Жеронима, у ком је Васко да Гама провео последњу ноћ пре легендарног пута у Индију. Ту је и Белем кула, која је некад чувала град од напада с мора. Управо овде сетићете се морепловаца који су погледа упртог у пучину желели да открију шта се налази иза. Помислићете на жене које су оставили да их чекају док истражују свет. Саосећаћете са робовима који су довођени из колонија. И схватићете зашто вас онај фадо певач с почетка приче ућуткује док пева о чежњи, носталгији, меланхолији. И судбини.

КАШКАИШ И КАБО ДА РОКА

На само 40 минута вожње возом налази се Кашкаиш, познат као град рибара и краљева. Први су га основали, други заволели и изградили луксузне виле и прелепе баште. Чим крочите у град и изгубите се у његовим улицама, па наставите шетњу поред океана, осетићете хедонизам у ваздуху. У Кашкаишу ухватите аутобус за рт Кабо да Рока, најзападнију тачку европског континента и место где су Европа и Америка најближе. Док стојите на литици високој 144 метра и гледате у магични Атлантик, схватићете речи поругалског песника Камоиша уцртане на каменом обелиску да је ово место "где се земља завршава и море почиње".