Молитве које доносе смирај души

Само они народи који држе до своје вере и не одричу је се ни у најтежим временима, могу да испишу такве невероватне приче, а да им се верује. Руски народ не само да у тим причама живи, оне га лече и онда кад посустане вера у савремену медицину.

Санкт Петербург... Трају беле ноћи и све је, од јутра до вечери, велики људски мравињак. С првим јутарњим сатима опседају се најзначајније петербуршке дестинације: музеји, тврђаве, дворци, паркови...

Али, ово није прича о томе, већ о периферији некадашње царске престонице која живи чудесне, мало познате легенде и слике. Неке, донедавно, потпуно затворене у кругу овдашњег становништва.

Полазимо са једног пристаништа на оком неухватљивој Неви, с којом се зближава тако брзо и тако снажно да после неколико минута љубави мало ко не пожели да опет дође. Прва адреса - Црква Свете Ксеније, на којој ће започети те чудесне, живе слике.

Заустављамо се на двадесетом километру од центра Петербурга. Испред је Смоленско гробље. Руси га уписују у културну баштину као музеј архитектуре на отвореном. Овде, у дубини древне борове шуме, почива Ксенија Грегоријевна Петровна, у скромној капели, са звездастим сводом изнад саркофага. Толика је гужва да се једва дише. Руси верују да њене мошти имају лековиту моћ.

Ред верника испред Капеле Свете Ксеније

Непрегледан је ред испред, у коме углавном младе жене под марамама, са букетима ружа у наручју, чекају да се поклоне моштима. С временом ред троструко обавија капелу светитељке. И то траје, даноноћно.

- Да, помаже младим женама да се удају, да имају децу, да им деца буду здрава, да имају слогу у породици. Ја сам овде са ћерком, она је на свет дошла, верујем, захваљујући Светој Ксенији. Сада долазим из захвалности - говори Лариса Ивановна.

Ова жена зна, као и већина у овом непрегледном реду, ко је и каква је за живота била Ксенија Грегоријевна.

- Легенда каже да се млада удала из велике љубави према Андреју, црквеном појцу и војнику. У 26. години остала је удовица, нису имали деце. Све што су она и њен муж стекли даровала је сиротињи, после се мучила, али је имала толико снаге, дивовске снаге, да сама, циглу по циглу, гради храм који видите када из града долазите. Велика је жена била, достојанствена, у патњи се извила до светице. За нас, верујем, све Русе, ово је најзначајније место. Свако ко овде дође, осети да му је душа мирнија. Срце пуније љубављу. Мислим, постајемо бољи.

Рускиње прилазе саркофагу, полажу цвеће, а свештеник који понекој прочита и молитву и исповеди је, свакој без изузетка, дарује по неколико латица ружа које су положене претходних дана. Латице су, каже, лековите.

Верују Руси својој цркви, поштују обичаје, па и нас упозоравају да жене у цркву не могу без мараме и сукње. Макар да је навуку и преко панталона. Репортеру "Новости" више пута су приговорили: "Идите тамо, до комоде, узмите мараму и сукњу".

После смо били у Новодевичном, женском манастиру где су, ипак, либералнији. Овде, на крају Московског булевара, а то је тако далеко од средишта Петербурга, имају разумевања за странце. Дух новог времена ту је прешао манастирске зидине.

- Модерно монаштво - казао нам је уз срдачан осмех свештеник Дениси, када је видео нашу фотографију монахиње са фотоапаратом у руци. Сликали смо је док је за време службе у Атоском храму сликала преломе несвакидашње светлости која је допирала кроз мозаик манастирских прозора. Репортеру нашег листа било је дозвољено чак и то да се у време јутрења попне до звоника и забележи тренутак када монахиња покреће тешка звона која оглашавају почетак литургије.

У Новодевичном манастиру, у коме је више десетина монахиња, толико је топлине и љубави. Као да је бог сам одабрао ово место да лечи, теши и придиже уморне душе. Није ни чудо, ово је одавно уточиште за малене бескућнике, децу без родитеља, малишане који имају проблем у развоју. Лече их монахиње молитвама и травама, понајвише љубављу и чудесном мирноћом.

Овде се опорављао и ваш владика Јован Вранишковски, српски епископ охридски - слушамо причу.

То нам, додуше, није непознато. "Новости" су, из пера нашег колеге Бранка Влаховића, имале ексклузиван интервју са владиком Јованом, док се лечио у овом манастиру, после затворске тортуре у Македонији.

Сутрадан смо били на острву Котлин, на Балтику, у граду Кронштату. Ово је уточиште и лечилиште не само руских верника, већ и иноверних, а њих је, руку на срце, мало на овом по свему живописном месту. Добило је име по свецу Јовану Кронштатском, коме су, пре коју деценију, овдашњи Руси подигли велелепни храм. Уз олтар су му пренели мошти и верују у њихову чудотворну моћ. Храму су додали и презиме - Морски, а у међувремену и име Светог Николе.

У Храму Светог Јована Кронштатског

- Острво Котлин и цео Кронштат насељени су морнарима. Овде је седиште руске морнарице и школа у којој стасавају официри овог војног усмерења. Донедавно је острво било затворено за странце, а данас, пре него што смо се упутили према Котлину, тунелом испод Финског залива, била је потребна додатна контрола наших пасоша уз још једно попуњавање формулара за приступ овом месту. Судбина... Жеља... Инстинкт да се довде стигне, у тренутку најзначајније приче за Кронштат и цело острво је испраћај Богородице Тихонске на дуго путовање према северу. Цео град, а тек црква чудесних моћи били су препуни народа. Игла није имала где да падне. Слика, дарована само најсрећнијима: између густих шпалира руских морнаричких кадета, бројно свештенство. Формира се поворка. На челу морнарички официри, између њих велика икона Богородице. Толико народа, а толико тишине. Само се чује бат корака.

- И ми смо срећни и ви сте срећни да будете део ове поворке - каже нам свештеник. - Ми ћемо Богородицу пратити пешке 250 километара одавде до крајњег севера. Ово је део наше традиције, свака породица то зна. Осећај је узвишен, враћа духовну снагу сваком ко је барем на делићу овог пута.

Икону прате и морнари. Верују у чудо, као и њихови давни претходници који су први, пре више од једног века, носили ову икону до крајњег Сибира.

Грб Марије Гачинске

СВЕТА МАРИЈА ГАЧИНСКА

РУСИ у великом броју походе гроб Марије Гачинске, светитељке, за коју се верује да лечи депресију, а све је више и Срба који то чине.

- Долазе у поклоничким екскурзијама, али и појединачно - причају Руси које затичемо испред гроба светитељке.

Игор Фјодорович, свештеник, додаје да у последње време све више Срба долази, посете капелу и Свете Ксеније и причају да су обе руске светитељке све поштованије и у Србији.

Монах Варсонуфије

СРПСКИ ХРАМ

СВА су врата цркава, манастира, музеја, па и чувеног Ермитажа, отворена сваком кога на овим адресама најави архимандрит Варсонуфије (82). За Србе, та врата су широм отворена. Овај стари монах, који је служио у тринаест руских, најпознатијих манастира у Лењинградској области, оставио је дубок траг и као духовник бројних руских владика. Руси сматрају да су његове молитве лековите, а промисли оствариве. С почетка деведесетих, па до сада, он прати и проживљава судбину српског народа. Тако је ових дана оживотворена његова замисао да се у Кингисепу, надомак Санкт Петербурга, подигне српско-руски храм. Војин Деспот и Татјана Батак Петровић из духовно-просветитељског центра "Љубав" из Земуна, прихватили су да уз помоћ добрих људи изнесу овај посао, кажу, уз благослов старог монаха Варсонуфија.

Наш репортер На обали реке Неве

ЖИВИ ИЗВОР-ЖИВА ВЕРА

ТЕМЕЉИ српске цркве која се гради у Кингисепу, уз обалу реке Луге, постављени су изнад живог извора лековите, а мештани кажу, свете воде. Објашњавају да је овај извор снажнији од свих временских непогода, а старији од најстаријих Руса у овом крају. Жеља је, кажу нам, да црква управо буде подигнута крај живоносног извора, као симбол живе вере и спајања српског и руског народа.