Са Халкидикија на Свету Гору

ЛЕТОВАЊЕ на северу Грчке је одлична прилика за мушкарце да обиђу Свету Гору и посете Хиландар. Дух Свете Горе Атонске најснажнији је у њеном највеличанственијем делу, Светогорској пустињи, кршевитој области између врха Атос и стрме обале на крајњем југозападу полуострва. То је чудесни свет оријашких камених торњева, на чијим врховима стоје црквице као да су пале с неба, и оштрих планинских зуба раздвојених стотинама метара високим увалама из којих вире келије и испоснице.

Овај негостољубиви простор за пребивалиште су одабрали први светогорски монаси, отшелници од света. Иако Светогорска пустиња изазива огромну радозналост, највећи број ходочасника не усуђује се да је обиђе, јер се чини непроходна, иако је за овај подухват је потребно само неколико сати. Ко се рано ујутро укрца на ферибот или глисер “микру” у Уранополису, може да се искрца код Скита Свете Ане, обиђе пустињу и из Каруље крене последњим поподневним бродом ка главној светогорској луци Дафни или ка копну.

Ко има више времена и резервише смештај Манастиру Светог Павла, задужбини Бранковића, може да направи веома лепу кружну шетњу. Обе варијанте пута започињу искрцавањем у луци Скита Свете Ане и пењањем уз степениште, којим се савлађује око 400 метара надморске висине, до раскрснице уочи скита где треба скренути удесно, на пут који обележавају путокази с називима скитова - Микра (мала) Агија Ана и Катунакија. Ту се ступа на најживописнију камену стазу Свете Горе, с које се пружају видици неземаљске лепоте. Она се благо успиње до раскрснице на крају Катунакије, где се улево и навише наставља ка врху Атос, а десно и наниже ка Каруљи, симболу Светогорске пустиње.

До њеног пристаништа и обалног дела на коме висе келије Унутрашње или Страшне Каруље силази се степеницама с једне стране голог брда. Код руске келије посвећене Светом Сави Српском, налази се раскрсница за повратак, где треба пратити путоказ ка скиту најбољих појаца и живописаца Атоса Данилеја.