Авантура на путу сребра

СОКОЛСКА планина име дугује неосвојивом Соко-граду сазиданом у давној прошлости на врху високе, шиљате стеновите громаде око које су крстарили бројни соколови. Претпоставља се да је ова тврђава, која се налази надомак Љубовије, још од римских времена стражарила над путем којим су каравани ка Сингидунуму и Подунављу носили сребро ископано из прекодринских лежишта Аргентаријума и Домавије, доцније Сребренице, као и бројних среброкопа Азбуковице и Рађевине.

На њих се мотрило с куле Соко-града, одакле се у сутон пружа непоновљив поглед ка западу и Залазју - простору иза села Лазе, где сунце залази. Данас је на врху стене уместо каменог круништа велики видиковац на који долазе многобројни излетници и поклоници који посећују манастир посвећен Светом Николају Жичком, скривен у зеленој долини под Соколом.

У његовој великој порти изложени су римски саркофази, подножја моћних стубова давно несталих палата и српски средњовековни стећци и надгробни споменици који подсећају да су на Соколској планини, рудоносном краку Динарида, пронађени трагови свих народа и цивилизације које су овуда пролазила од праисторије до данас. Ипак, све приче о Соко-граду до времена српске деспотовине још увек су на рубу легенде, јер овај изузетан простор није археолошки истражен. Као што ни Соколска планина, иако близу великих градских центара, није позната ни посећена колико заслужује својом лепотом.

Занимљиво је да ниједан назив тврђаве над дубоким кањоном Калканске реке са скривеним мистичним водопадом није запамћен осим српског имена Соко. Претпоставља се да је први српски владар који је њом овладао био кнез Часлав у 10. веку, а да су најмоћније зидине подигнуте у доба краљева Драгутина и Милутина, који су богатство црпли из подринских рудника. Легенда каже да је заповедник града у сутону српског царства био војвода Бук из Бањске, отац митског јунака Орловића Павла.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Adrenalinska tura u Valjevu

Српско име Соко-града задржале су и Османлије кад су заузеле Србију и тада је тврђава постала симбол зулума и патњи. Зато је њено рушење експлозивом 1863, кад су турске посаде предале кнезу Михаилу кључеве градова, означило нову еру слободне Србије и отварање старог пута ка Руднику и Београду којим су одвајкада ишли каравани. Данашња ауто-саобраћајница одступа од трасе древног друма који се под зидинама тврђаве успињао ка највишем "рогу" Соколске планине Рожњу, с кога се пружа надземаљски видик ка долини Колубаре, Посавини и плавичастој Авали на хоризонту.

Ходајући том старом стазом гребеном Соколске планине ка превоју Прослоп која је одваја од Ваљевских планина, свеж ветар и чудесни видици засењују чула, тако да нисте сигурни да ли лебдите или корачате по чврстом тлу. Овим путем, који почиње од превоја Прослоп или од Соко-града, данас иду само љубитељи природе, стазом коју је обележио Драган Павловић Поп, наш познати планинарски водич и љубитељ традиције.

Он је у сарадњи с репортерима "Новости" од заборава недавно спасао још једно митско место Соколске планине, вис Петрину стену, на којој је такође постојао утврђени град, крај чијих су се рушевина водиле тешке битке у јесен 1914. током аустроугарске офанзиве познате као Битка на Дрини. Почаст српским ратницима су по први пут тада мимоходом одали планинари београдских клубова "Авантурист" и "Авала".

ЗЛАТНИ КРСТ

ВРХ стене на коме је стајала донжон кула Соко-града краси огроман позлаћен крстом који је немачка породица Вробел поклонила Манастиру Светог Николаја Жичког у знак жаљења због учешћа Немачке 1999. у агресији НАТО на Србију. Игром судбине, у истом манастиру као монахиња живи унука немачког генерала Александра Лера, који је 1941. био командант 4. ваздушне флоте Луфтвафеа која је бомбардовала Београд.