Пут патријарха Павла кроз рај на земљи

РАСКОШНА зелена Тара крије мноштво чудесних стаза које вијугају кроз високе здраве шуме, дубоке кањоне с бистрим водама и преко висова на којима се дуго седи, ћутећи задивљен пред опчињавајућом лепотом крајолика. Ипак, није само недирнута природа богатство ове планине, јер данашње пешачке стазе на много места иду трасама путева Келта, Римљана, српских средњовековних витезова и монаха Рачана, преписивача књига и песника.

Дивљина је одавно освојила њихове срушене тврђаве и храмове, али њихови камени остаци као светионици усмеравају шетаче по Тари. Ипак, ове стазе нису ни довољно познате ни посећене, а један од ретких планинарских клубова који их редовно посећује и истражује је београдски "Авантуриста", на челу с водичем Борисом Братићем. Прошлог викенда он је повео љубитеље природе по најдуховнијој стази Таре која почиње од Манастира Раче из 13. века, задужбине краља Драгутина и пење се путем дугим 6,5 километара до метоха Манастирски станови на висоравни Калуђерске баре.

- Ово је Стаза рачанских монаха, чувара српске писмености у времену кад су Османлије забрањивале преписивање српских књига - каже Братић.

- Пут од манастира Раче до Манастирских станова је више од шетње кроз прелепу природу. То је духовна вертикала којом је, не случајно, крај испосница у којима су калуђери у тајности преписвали српске књиге, свакодневно пешачио будући патријарх Павле, док је био рачански калуђер.

На Манастирским становима и данас стоји брвнара у којој је тиховао млади болешљиви монах Павле Стојчевић, кога је тешка упала плућа учинила полупокретним инвалидом, који се брзо замарао при најмањем напору. Ваздух Таре га је чудесно опоравио и он је убрзо почео свакодневно да с прозрачне висоравни силази кањоном хучне планинске речице Раче на богослужење у манастир, а затим се пење у своју брвнарицу.

Пешачка Стаза рачанских монаха пролази баш тим путем, а почиње крај Драгутинове задужбине и кроз манастирско имање улази у кањон Раче. Уређени путић прате табле са стиховима монаха Рачана који отишли у збег с народом у Великој сеоби 1690. и у туђини туговали за бистрим водама и дубоким миром Таре, коју су видели као одблесак раја на земљи. Та нестварна лепота очувана је до данас нарочито код Лађевца, необичних слапова на стенама покривеним тамнозеленом нежном маховином низ које жуборе безбројне и блиставе, водене беле нити.

Изнад њих је извор Бања, који целе године има константну температуру од око 18 степени, а његовој води се приписују исцелитељске моћи. Изнад врела се налази, са стазе невидљив, кањончић где су се крили рачански преписивчи.

Код њега је и раскрсница одакле један пут директно иде до Манстирских станова, а други, око два километра дужи, води до истог циља, али преко стене Градина на чијем заравњеном врху стоје темељи ранохришћанске цркве из 4. века и Љељенске стене с које је тешко отићи, али не због тога што је недоступна. Наиме, осећај за време се губи кад седнете на бокоре меке траве која избија из тих белих кречњачких стена и под кровом од зањиханих борових грана посматрате игру светла на стенама и шумама околних висова.

СТОТИНЕ КИЛОМЕТАРА

ПЛАНИНАРИ су трасирали и са запосленима у Националном парку Тара обележили и картирали више од 260 километара планинарских стаза, 75 километара бициклистичких рута и шест шетачких едукативних стаза на овом масиву. Могућности за смештај има на целом подручју парка, а најбогатију туристичку понуду имају Калуђерске баре, Митровац, Заовине, Предов крст и Перућац.

* Забрањено преузимање фотографија без сагласности редакције "Вечерњих Новости"