Публика је постала зрелија, не тражи више бег од живота: Ђорђе Милосављевић о новим серијама

ДЕБИТОВАО је као сценариста 1995. године са филмом "Пакет аранжман", дипломирао уз остварење "Три палме за две битанге и рибицу", најгледанији биоскопски хит у СРЈ 1998, потписао сценарије за филмове "Небеска удица", "Точкови", "Апсолутних сто", "Наташа", "Рингераја", "Јесен стиже, дуњо моја", вратио публику у одређени сат пред мале екране серијама "Корени", "Преживети Београд"... Ако кажемо да са нестрпљењем очекујемо серију "Тајкун", која пред нас поставља нове контроверзе, "Швиндлере", инспирисане стрипом, да је освојио националну награду за најбољи југословенски стрип албум, да је превођен на руски, енглески, грчки, да је професор на Факултету дрмаских уметности... иза свега тога стоји - Ђорђе Милосављевић.

* Недавно, на промоцији серије "Тајкун", Драган Бјелогрлић је рекао да сте један од најбољих писаца у савременој кинематографији. Како најбољи стварају?

- Свако од нас се труди да у условима који су му дати исприча причу у коју верује и у коју жели да и публика верује како најбоље уме. Драган је рекао и једну, по мени, прикладнију реч - да су моји сценарији промишљени. Надам се да је то истина и трудим се око тога - желим да приче које приповедам буду од почетка до краја промишљене.

* У последње време потписујете најгледаније серије. Да ли је занатска умешност "скакања" из жанра у жанр, из епохе у стрип за вас игра, изазов, радите ли са лакоћом, или са муком?

- Без обзира на личне преокупације, сценариста има више могућности од других филмских аутора да се искаже у различитим темема и стиловима, због тога што филмски пројекти почињу од сценарија. Међу домаћим сценаристима и писцима много волим стваралаштво Борислава Пекића, које обележава жанровска и стилска разнородност. Најгора ствар код писања, а и иначе у уметности, јесу мистификација и теоретисање.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Америчка глумица стиже у Србију: Меган Фокс у филму српског редитеља

* Шта нам можете наговестити као креатор серије "Тајкун"?

- Снажну причу која се тиче свих нас, било да смо у њу увучени као тајкунске жртве или тајкунски саучесници. Али, морам да додам да серија "Тајкун" има амбицију да тој тешкој, омрзнутој речи да убедљиво људско лице. Владан Симоновић, главни јунак "Тајкуна", у том је смислу прави невољени антихерој. Ако се за "негативце" обично каже "да волимо да их мрзимо", желео бих да за овај лик важи "да мрзимо да га волимо".

Серија "Корени"

* Серија "Швиндлери" настала је на основу стрипа "Свиндл", из 1993. од кога је после пожара у којем је изгорело ЈДП у пламену нестало и последњих осам страница које никада нису објављене. А ви их данас васкрсавате из пепела?

- Васкрсавање стрипа десило се када сам предложио Дејану Луткићу, продуценту серије, да прича буде заснована на истоименом стрипу. Двојица младих људи покушавају да се учлане у криминални синдикат. Потом се ствари развијају другачије... Када се већ одмакло са реализацијом серије, Брада Милутиновић, цртач стрипа, и ја, као сценариста, одлучили смо да пробамо да реконструишемо стрип табле изгубљене у пожару. И успели смо у томе! Албум је сада пред публиком и верујем да је то узбудљиво сведочанство колико су неке приче виталне, па и отпорне на ватру.

* Радњу у "Швиндлерима" смештате у Паланку, у серији "Преживети Београд" пратите долазак "паланчана" у престоницу. Да ли судар паланке и престонице има за вас посебну метафору, инспирацију?

- Да, мислим да је ово једна велика српска тема. Много од драме наше свакодневице проистиче из судара паланке и престонице. Притом, паланка је често оклеветана, а престоница често неоправдано слављена. Трудим се да у том судару нађем равнотежу. Некако је логично да сте као драмски писац на страни оног слабијег, сиромашнијег и угроженијег, а они су свакако у српским паланкама, које градски филозофи воле да пљују.

* Како сте ви, лично, "преживели Београд", будући да сте дошли из Крагујевца на студије на ФДУ?

- Студирао сам током деведесетих, а оне нигде нису биле лепе и лаке. Ипак, ако бисмо могли да оставимо по страни грозоте тих година, мој прелазак у Београд био је и леп и лак. Одрастао сам у центру града, а сви градови мање или више личе. Али, Београд је имао и неке опипљиве предности. У њему је радио Музеј кинотеке, у биоскопу "20. октобар" одржаване су пројекције практично преко целог дана, у његовом холу још увек сте могли да попијете вињак и пиво. На крају, најважније - ФДУ је био, а верујем да и данас то јесте, најбоље могуће место за студирање.

"Преживети Београд"

* Имате ли времена за себе? Да ли се осамљујете понекад? Како то време користите, проводите? Како се релаксирате?

- Времена за себе морате да имате, поготову ако се бавите сценаријем, јер сценариста, а то је мој омиљени цитат Роберта Мекија, "мора да се навикне на самоћу и изолацију". Доста базам по Земуну, или седим сам у неколико кафана у којима могу и да, окружен другим људима, будем некако најиздвојенији и најконцентрисанији. Када сам најинтезивније у некој причи, волим да се сетим и Вупи Голдберг која у једном филму каже: "Ако не одлазиш на спавање и не будиш се размишљајући о томе шта пишеш - ниси писац".

* Залутате ли понекад у крајеве свог детињства и младости? Шта тамо затичете, какве утиске носите после толико година?

- Рођен сам у Ивањици и невероватна је случајност да је филм "Точкови", са којим је практично почео мој професионални живот у кинематографији, реализован управо у Ивањици. Простори детињства и младости везани су пак за мајчину Лозницу, очев Крагујевац и Корићане. То јесу простори који вас одређују, којима се стално враћате, ако не физички, онда сте успоменама стално тамо... посебно ако се бавите послом који вас упућује на унутрашњи живот.

* Многе ваше колеге коментаришу хиперпродукцију серијског програма. Да ли квантитет доводи и до квалитета?

- Дозволите и мени да будем мало помодан и подсетим како је један од очева марксизма, Фридрих Енгелс, тврдио да квалитет проистиче из квантитета. Без ироније, мислим је отворена и директна конкуренција на тржишту играног телевизијског програма довела до великог повећања и квантитета и квалитета. Кроз неколико година моћи ћемо да сумирамо резултате, али рекао бих да се у последње две или три година примећује та снажна узлазна линија ТВ продукције и искрено се надам да ће она и потрајати.

* Честа су мишљења да су читаве генерације стасале крајем осамдесетих, а сада су 50-годишњаци, потпуно изостале из уметничког опуса. Па и вашег. Њихове године као да су "појели скакавци".

- Као сценаристу занимају ме појединци, индивидуе, њихове личне драме и њихове личне борбе... У нашем филму и драми одувек је постојала снажна тежња да се поглед на стварност дефинише кроз поглед једне генерације, ове или оне, најчешће због нечег тужне и несрећне. Мене то не занима превише, ни као писца, ни као гледаоца. Интересују ме ликови који су довољно зрели да могу да се издвоје и дефинишу ван колективитета, чак и кад због тог издвајања страдају. Чак и кад сам се бавио, условно речено, "колективним јунаком", као у случају филма "Небеска удица", чија је тема, између осталог, било друштво у непосредној опасности, прича се развијала око јунака Каје, у тумачењу покојног Небојше Глоговца, који у таквим околностима некако покушава да преузме контролу над сопственим животом.

* Ваше колеге често умеју да кажу да је оно што раде минорно у смислу утицаја на друштво, и да ако дотакну 10 људи, то сматрају успехом. Слажете ли се с тим?

- Уопште се не слажем да је утицај филма миноран, напротив. Мислим да филмови и играни телевизијски програм имају огроман утицај на велику публику. Уметничка дела могу деликатним, заобилазним путевима да трајно дефинишу нечији поглед на свет, одреде му укус, вредносни систем, па, ако хоћете, и сам живот. Говорим из личног искуства, јер се мени управо то и десило - филмови које сам гледао у младости формирали су мој поглед на свет и уобличили моју жељу да се у животу бавим управо филмским сценаријем.

Ђорђе Милосављевић

И НОВЕ, ДО САДА ТАБУ ТЕМЕ, ДОЋИ ЋЕ НА РЕД

* СА НЕСТРПЉЕЊЕМ се очекује серија "Тајкун", која се бави озбиљним поремећајима у друштву и његовом патологијом. Чини се да су озбиљне, доскоро табу теме стигле на ред да би друштво дошло до катарзе?

- Велика је ствар што је прича, попут ове из "Тајкуна", реализована, и то на један озбиљан и бескомпромисан начин. Заједничка је била амбиција и редитеља Мише Терзића, и продукције да уметнички квалитет буде на првом месту. Значајно и због теме, садржане у самом наслову, која је досад била сакривена на отворен начин, као и неке друге, које ће ускоро доћи на ред. За мене је то још један доказ да је наша култура ипак отворена и спремна да се суочи са најосетљивијим и најпроблематичнијим темама из наше стварности. Верујем да то такође доказује и да је наша публика постала зрелија - она од телевизијског производа више не очекује само пуку забаву, заинтересована је и за теме које јој неће просто угађати. На крају занимљиво је и то жанровско и стилско померање - са апсолутне доминације комедије у телевизијској понуди простор је отворен и за сложеније жанровско-

-стилске захвате. Уколико то олакша или допринесе поменутој друштвеној катарзи, утолико боље.