Вања Ејдус: Истински живот једног глумца се не крије на црвеном тепиху и на насловним странама, он је негде другде

ВАЊА Ејдус је дете позоришта, дете уметности и једног од највећих глумаца који је наставио да живи кроз њено трајање и њене светлости на сценама. С друге стране, довољно своја, довољно различита, другачија, никада у сенци свог оца, али са много нијанси сопственог талента, изградила је свој живот и уметнички пут на прави начин.

Доследно и искрено. Тим врлинама брани своје улоге и своје идеале, ослањајући се на све оно што њен темељ чини снажним, а што открива у овом интервјуу, у сусрет новим уметничким изазовима које ће представити публици током надолазеће јесени.

Њена прича је конкретна и отворена, њен портрет јасан, али обојен са довољно емоција, мудрости, харизме, и оне специфичне тајновитости која презиме које носи чини толико посебним, у сваком смислу.

* У чему вас је глума као дар, избор и пут којим толико дуго корачате, највише обликовала и одредила, који кораци су били најтежи и јесте ли сами бирали путоказе?

Глума је несвесни импулс још из најранијег детињства, мој једини професионални сан у који никада, за све ове године, нисам посумњала. Од своје пете године ишла сам у драмску групу Мике Алексића, од петнаесте у Аматерско позориште “Дадов” и са деветнаест година уписала сам Факултет драмских уметности у Београду, тако да све то заједно траје већ скоро четрдесет година. Поред тога, одрастала сам са глумцем и била и са те стране цео живот окружена позориштем, људима из позоришта, позоришним темама и пре свега лудачком љубављу ка позоришту и глуми. Поред тога, мама ми је била архитекта и телевизијски сценограф, те сам и са њом пуно времена у детињству проводила на телевизији, у Кошутњаку. Вероватно је само из ових чињеница јасно колико ме је глума одредила и обојила мој живот. Да, сама сам бирала свој пут, никада ми нико у породици то није наметао, родитељи су нас пуштали да сами имамо своје изборе. Мој брат, који је одрастао у истом окружењу, је професор на Факултету политичких наука и апсолутно нема никакве везе са целим тим светом.

Очигледно сам ја била погодније тло да се семе глумачке заразе посеје у моје биће. Тата ме је искључиво упозоравао колико је тешко бити глумац, а поготово глумица, колико је тешко и најважније трајати, како је то трка на дуге стазе, и није ме одговарао од те моје замисли, али ме ничим није ни подупирао ка томе, оставио ми је да сама донесем одлуку. Такође, приче како деца глумаца лакше уписују глуму јер их неко гура, у мом случају нису нимало тачне, јер ми је на пријемном испиту професор Бајчетић, који ме је примио у ужи избор, али не и на класу, рекао како је мој највећи проблем што ми је отац глумац и да сам превише добро спремљена за пријемни. И следеће године, кад сам примљена, постојао је одређени зазор од те чињенице и прошла сам на пријемном доста тежак дрил и проверу. Најтежи кораци су ми били да савладам сопствену несигурност и самокритичност.

Фото: Народно позориште

* Чиме је био поплочан ваш пут, а да сте са тим морали да се изборите сами, а шта вам је помогло да избрушите свој таленат и изградите своју личност, и да данас можете да кажете да сте, у том смислу, задовољни и остварени?

Један део сам већ рекла у првом одговору, а потом, већ са двадесет три године, добила сам да играм врло захтевну улогу, “Хасанагиницу”, у режији Јагоша Марковића, и пред мене је одмах, на почетку каријере, бачен ужасно тежак задатак. Сећам се да после премијере нисам смела сат времена да изађем из гардеробе од страха како је прошло. После тога, играла сам веома захтевне драмске улоге и имала сам среће са репертоаром, заиста пуно дивних улога.

Фото: Душан Шљивић

Сви успеси, сви падови, сви страхови, сви процеси, сви људи које сам упознала, сва нова пријатељства, сви распали односи, све одлуке које доносите, све књиге које прочитате, све представе које погледате, сва путовања која пропутујете, брусе и формирају личност, и тај процес промене никада не престаје. Не могу данас ништа да кажем, ни да сам задовољна, ни незадовољна, ни остварена или неостварена, јер се тај осећај константно мења, и не волим да доносим никакве коначне закључке. Једног дана се човек може осећати остварено, а већ сутрадан потпуно супротно.

* На шта ипак тај процес сталних промена не утиче, а што је увек у вама и на један начин представља ваш подстрек и мотив?

Пре свега, детињаста љубав према професији којом се бавим.

Фото: Душан Шљивић

* Уз ту детињасту љубав, доследност себи, индивидуалност, снажан хабитус и аутентична лична и уметничка експресија, чини се, јесу неке од ваших карактеристика? Чиме их браните?

Бити доследан себи је, вероватно, најтеже у време када сви продају своје идеале, у временима духовног и материјалног посрнућа. Не желим и не умем да будем недоследна свом бићу, не само уметничком, већ и људском јер бих, вероватно, била много несрећна. Пре свега ми је важна здрава етика. Тиме браним и све остало. Највише искреношћу. Хабитус и експресију не браним, оне бране мене.

Фото: Душан Шљивић

* Да ли је та здрава етика разлог што нисте медијска звезда у оном сензационалном и естрадном смислу, што нисте свакодневно на насловним странама и црвеним теписима, и не припадате том свету?

Све су то успутне ствари, црвени теписи и насловне стране. Када идем на неки догађај, идем да бих се тамо провела или нешто гледала на пример, али кад видим новинаре који шкљоцају, често идем заобилазним путем, јер ми је то непријатно. Некако ми се чини да је код нас све то лажни и јефтин гламур, и не волим да будем део тога. Најгоре од свега ми је што су се код нас измешали уметност и шунд, те на насловним странама истих новина излазе и уметници и фолк певачи, као и учесници ријалитија. Истински живот једног глумца се не крије на црвеном тепиху и на насловним странама, он је негде другде.

Фото: Душан Шљивић

* Стиче се утисак да нисте “отворена књига”. Да ли се тако чува тај истински живот глумца?

Нисам ни затворена књига. Интровертна сам по природи али, заправо, врло отворена у показивању свега што мислим.

* Ипак, носите једну искру недокучивости, понекад и одраз сете у очима. Шта доноси ваша самоћа, а шта односе ваше сузе?

Сузе су чишћење и увек су добродошле. Не плашим их се и увек им се радо предајем јер ме чине здравијом и лакшом. Самоћа ми је потребна да бих напунила батерије и обновила систем, али не предуго.

Фото: Душан Шљивић

* Понекад делујете снено, далеко, у неком свом свету. Какав је он и да ли њега карактерише та самоћа?

Само вам тако делујем, нисам тако далека, нити снена, врло сам конкретна особа, предузимљива, окренута ка другима и ка реалном животу.

* Једном сте изјавили да вас веома занима људска душа? Каква је ваша?

Занима ме јер ми је то посао, да чачкам по душама, али и иначе, кад посматрам људе, занима ме оно што је испод. Ту наилазим на много интересантније ствари од оних које су изнад. Моја је компликована, њу још нисам довољно прочачкала.

Фото: Душан Шљивић

* Какав је траг који, за сада остављате, а какав желите да оставите?

Не размишљам о трагу који остављам, осим у односу на моју ћерку. Ту ме једино занима тај траг.

* О коју препреку сте се, у животу и каријери, највише саплели, а шта вам је помогло да устанете?

Највише сам се саплитала о сопствену несигурност, где би, када бих пала, дошла она друга страна, такозвана сигурност, која би ми пружила руку да се подигнем.

Фото: Народно позориште

* Шта је потребно да промените у свом личном и уметничком изразу?

Мање фатализма. Све доживљавам фатално и превише ме то троши. Изгорим пре времена.

* Шта вас увек води напред, на шта се ослањате у сваком смислу?

Ослањам се на приватни живот који ми је подједнако важан као и професионални. Ту мислим на своју породицу, маму, брата, ћерку, партнера, пријатеље, кућу, путовања, дружења, кување, вежбање, књиге, пијацу. Све то ми је ослонац. А верујем да је све баш онако како треба да буде. И добро и лоше.

* Да ли све што сте набројали чини, поред ослонца, и вашу срећу?

Срећа је релативан појам, а човек је проклет, па увек жели више. И више среће и више остварености и више задовољства. Нисам незадовољна и не осећам се неоствареном. Али, увек тежим бољем.

* Шта је најдрагоценије што је од уметности вашег оца, великог глумца, Предрага Ејдуса, остало у вама, а шта од његовог живота, његовог бића, мудрости, речи, трајања, година?

Много је остало. Баш много. Пуно посвећености, љубави, рада, одговорности, а опет, и луцидности и слободе. Он и ја смо се доста свађали око позоришта, али увек, кад имам неку дилему, запитам се шта би ми он рекао. Остану, ипак, родитељи заувек, мисаона и емотивна водиља, хтели ми то или не.

* Шта је извесно када су будући професионални пројекти у питању?

У Народном позоришту ме осмог октобра очекује премијера представе “Сан летње ноћи “, у режији Кокана Младеновића, затим гостовање на фестивалу у Русији са представом “Царство мрака”, снимање серије “Једини излаз” са Дарком Николићем, снимање филма “Небеса” са Срђаном Драгојевићем, и чекам да изађе серија “Реална прича”, коју сам ове године снимила са Горданом Кичићем, као редитељем, продуцентом и главним глумцем, а која ће се емитовати на РТС-у.