ТВ КРИТИКА: Пукотина у времену

ДВЕ озбиљне и пажљиво припремљене телевизијске емисије обележиле су стогодишњицу истицања српске заставе на Белој кући у Вашингтону, једна на Н1, а друга на јавном сервису, исте вечери у размаку од неколико сати. Види се да су два ТВ медијума с највећом фреквенцијом желела да нагласе важност овог, изненадно откривеног јубилеја и у вези са текућом посетом Ане Брнабић Вашингтону. И једни и други су се позивали на континуитет дипломатских односа од 1881. године, главна личност у обе емисије је Михајло Пупин, пријатељ председника САД Вудроа Вилсона, а многе добре и значајне ствари изречене су о овој баштини. Ипак, обе емисије показале су право лице и наличје тих односа.

Аутор прве емисије (Н1) Југослав Ћосић, сасвим примерено духу мреже коју промивише, ставио је акценат на свечарски карактер не само ове, већ и годишњице укупних односа САД и Србије. Све је ту на свом месту, нарочито дух бројног српског исељеништва у Америци, које представља мост између двају народа. Ћосићев приступ, иако одише политичком коректношћу и присилном љубазношћу, није могао да заобиђе ону страшну "пукотину у времену", како је амбасадор Кајл Скот назвао период деведесетих година прошлог века, који се завршио америчким бомбардовањем Србије. У објашњењу овог злочина, један од учесника у Ћосићевој емисији, професор Роберт Хајден, сматра да је до непријатељства дошло отприлике зато што су се, после пада Берлинског зида, све бивше југословенске нације определиле за Америку, а Милошевић је одабрао Москву. То је био основни разлог што су САД на Србију почеле да гледају као на непријатеља. Ни речи о угроженој демократији, људским правима, хуманитарној катастрофи и сличним мантрама, чак ни о невиним Албанцима. "Нисте били против Руса и постали сте наши непријатељи." То је објашњење ратног кажњавања Србије, чак и у часовима прославе сто година узајамних симпатија.

Прочитајте још - ТВ КРИТИКА: И небо би проплакало

Та Скотова "пукотина у времену", уз објашњење око кога се амбасадор лично потрудио на српском, чинила је окосницу друге емисије са истом темом, емисије "Око", аутора и водитеља Борислава Папића на РТС-у. Сасвим уважаваући "лице", Папића је, као и његове угледне госте, више занимало "наличје" овог повода, сав онај сплет "сложених узајамних изазова", како се обично каже, кад се избегавају тешке речи у настојању да се очувају културни кодови односа са суперсилама. Е, баш овај сплет испоставио се и код Папића као карактеристика наших данашњих односа са Америком. Притом, наравно, није изгубио из вида да данашње Србија и Америка нису оне од пре сто година. Напротив, светски контекст изменио се за 180 степени и довео нас, Амерканце и Србе, на два супротна пола светске политике. Колико год призивали лепе слике прошлости и периоде када смо били на истој страни, Скотова "пукотина у времену" поставила се између нас као зла коб. Сви учесници Папићеве емисије сложили су се, на крају, са тим. Чак и пословично опрезни и уздржани професор Иво Висковић, и сам дугогодишњи дипломата, описао је данашње српско-америчке односе као "не пријатељске". Овај закључак баца сасвим другачије светло на заставе и лањске снегове.