“Неверне бебе”: Још нисмо рекли све што желимо

Двадесет пет година каријере јесте важан, али не и неуобичајен јубилеј на домаћој музичкој сцени. Квалитет је, нажалост, одавно престао да буде било какво, па ни мерило трајања, посебно када је музика у питању и зато неке ствари треба строго дефинисати. Без генерализовања и сврставања у исти кош. Није свака истрајност иста, ни каријера, ни године, ни квалитет, ни музика.

Трајати као “Неверне бебе” у земљи каква је Србија, без дилеме, представља успех. Зато њихов поглед уназад доноси мир и сазнање да је траг урезан довољно дубоко да га ништа не може избрисати. Ни ново време, ни људи, ни други музички таласи, ни зли језици и исте такве намере. Али, можда, више од свега, њихов двадесет пети рођендан представља важну победу.

Победу светлости над мраком и боја над сивилом, у овој земљи, јужно од среће. Доказ да је достижно оно иза облака. О томе Милан Ђурђевић говори за Новости Онлине, не скривајући понос који је исти као и пре много година, када је свој бенд повео путем љубави. Њиховим путем. Путем свим нас.

* Двадесет пет година бити доследан, аутентичан и другачији, у овој земљи је велика реткост и иста таква храброст. У чему је, условно речено, тајна таквог трајања „Неверних беба”?

У таленту, љубави и страсти. Изнад свега, човек треба да буде посвећен ономе што ради, да не прави компромисе и да се не бави погрешним циљевима. Оно што је нас спојило, одржало и направило комплетну каријеру, биографију и статус бенда, јесте жеља да иза себе оставимо траг који ће имати и неку додатну вредност од оне у реалном времену. Ми смо, једноставно, били довољно стрпљиви да пустимо музику да се сама избори против свих предрасуда и потешкоћа које смо морали да прођемо на путу којим смо кренули.

* Ваша каријера, на готово свим нивоима, јесте победа. Шта је најважнији “трофеј” те победе?

Спокој који човек добије за све оно што је радио са искреном жељом да буде поштен према себи, према људима и према стварности и да остави неки траг у времену, који ће живети и после њега. Прави трофеј су песме, али можда није тренутак да се то сад сагледава. Мислим да треба да препустимо времену да покаже хоће ли комплетна наша прича и филозофија постати безвремене, као и песме. Можда ће наша биографија једног дана бити цењенија него што је сада, али знам да смо довољно поштени да бисмо имали било какав страх од суда времена, вечности или људи, јер је музика већ постигла свој циљ. Да ли ћемо ми бити довољно дорасли томе је друго питање, али верујем да хоћемо, јер смо већ прошли сва искушења која су могла да нас одведу на странпутицу.

foto: Nikola Skenderija

ПРОЧИТАЈТЕ И: “Неверне бебе” на слављеничкој турнеји

* Који знак поред пута је “Неверне бебе” довео до овог, веома значајног тренутка у каријери?

Нама су проблем биле странпутице које су вребале са свих страна и неке бујичне реке које су могле да нас однесу у потпуно погрешном смеру. Морали смо да издржимо велику навалу кича, који је као субкултура био потпуно признат од стране режима и система вредности који је формиран у деценијама нашег постојања и стално смо морали да ескивирамо, као да смо у боксерском рингу, да нас не би неко оборио на земљу. С друге стране, свесни смо да стојимо иза нечега што је вредно, а то вредно, у принципу, увек побеђује. Питање је времена да ли човек има или нема стрпљења. Ми смо пратили сопствену жељу да победимо сва та искушења и то су једини знакови поред пута, поред талента који нам је дао јединственост и потребу да се бавимо само тиме чиме се бавимо. Данас смо задовољни тренутком каријере и оствареним резултатима. У неким другим околностима и другом окружењу, можда би то било много више материјализовано, али не треба се жалити. Сами смо одабрали, сами живимо и своје победе и своје поразе.

* Сачувати емоцију, препознатљивост и суштину, током две и по деценије свеопштег, па и музичког расула, је велики подвиг. Шта је условило да не посустанете?

Нисмо имали други избор. И да ништа нисмо направили у каријери, ми би и даље свирали то што свирамо, можда са мање или више ентузијазма и сигурно са мање остварености, али, с друге стране, све што вреди дође до неке врсте сатисфакције у одређеном тренутку. Ја немам никакву дилему у вези тога да ли смо могли другачије и да ли смо могли да одустанемо. Једноставно нисмо, као што не одустајемо ни сад. И данас има пуно проблема, тешко је време, само што смо ми већи и моћнији, па нас ти проблеми толико не дотичу, али млади бендови имају исте потешкоће које смо ми имали на почетку. Свако треба да покуша да пронађе зрно и лудила и мудрости и да их комбинује у складу са реалним искушењима. Али, суштина свега је вера у идеју иза које стојиш и по цену успеха и неуспеха.

foto: Nikola Skenderija

* Шта је најупечатљиви рељеф трага који сте до сада оставили?

Апсолутна емотивна вредност и додир душе људи који су имали потребу да пронађу неку врсту садржаја који би им послужио као релевантан спас у времену у ком смо заједнички покушавали да останемо здрави и нормални. Мислим да суштински и не постоји никакав други однос према животу осим тог емотивног, који треба да буде параметар свега важног када је уметност у питању, јер она и јесте заснована на емоцијама. Касније су се појавили и други садржаји, попут ангажовања, бунта и психологије, али пре свега, она суштинска уметност је настала на дубини емоција и ја верујем да смо ми тај траг успели дубоко да додирнемо и да смо ту бразду озбиљно заорали.

* Каквим речима се описује прича о “Неверним бебама”?

То је прича о илузијама и идеалима, оствареним и неоствареним. Неке идеале смо трајно потрошили, неке илузије су остале да лебде над нашим животима, док је у реалном времену то прича о тешкоћама, о жељама да мењамо сопствену стварност и пронађемо спас у нечему што је била потпуна, вишедеценијска алтернатива нашег преживљавања. И то јесте суштина приче. Направили смо отклон од лошег ка добром, на неком субјективном нивоу, а чињеница да смо то успели да поделимо са великим бројем људи, различитих профила, даје нам за право да кажемо да смо били на добром путу.

* У чему је срж ваше међусобне повезаности? Каквим именом се она назива?

Лепотом људи који су окупљени око те идеје. Свако има своје вредности и мане, али у принципу, ми смо се окупили око оног најбољег у нама, а то је жеља и потреба да будемо део једног времена које ћемо обележити својом музиком, свако на свој начин и свако у складу са својим могућностима. Када се све то споји, добија се прилично савршена слика која је негде и параметар квалитета на разним нивоима, а изнад свега тога је огромна љубав којом смо повезани.

foto: Nikola Skenderija

* У чему сте највише сазрели, а у чему ипак остали “бебе”, а да то јесте тај импулс, та радост и снага које вас воде?

Мислим да импулс остаје у ентузијазму, да још нисмо рекли све што желимо и да има још довољно простора и инспирације да напишемо неке песме које би биле и боље и важније и спектакуларније за наш уметнички израз. С друге стране, сазрели смо у сагледавању стварности и реалних могућности. Тачно знамо колики су нам домети и где можемо да продремо и додирнемо људе, а да то има смисла. Мислим да је бунт у рокенролу потпуно обесмишљен и да више нема скоро никакву сврху, јер млади људи данас бирају другу врсту садржаја по питању сопственог сазревања. Тако да, могућност да и ми додирнемо нечију душу је наш највећи еволутивни процес и мислим да смо ту показали колико смо зрели и колико смо схватили време у коме живимо.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Неверне бебе - Прича о нама

* Коме или чему сте указали највеће поверење, а коме нисте веровали током свих ових година?

Ми нисмо били поводљиви по питању привилегија које смо, можда, могли да добијемо од разних институција које су осетиле нашу моћ. Али, то је моћ манипулације, која мора да се избегне, и ту смо остали врло доследни. Никада нисмо продали идеју зарад сопствених интереса. С друге стране, поверење нам је у микро свету, у људима са којима градимо наш мали свет који, у принципу, уопште није тако мали, јер кад нас седморо или осморо у сваком граду дочека седам или осам хиљада људи, онда схватамо да смо апсолутно заслужили поверење и да то што радимо стварно вреди и има смисла. Поверење имамо и у много затворених прозора који чекају да се отворе, кад дође до свежег ваздуха по питању свега - и културе и личног образовања и жеље да припадамо неком нормалном свету.

foto: Nikola Skenderija

* Ваша музика је одувек била нераскидиви спој туге и среће, уосталом као и сам живот. Шта је најзначајнија порука таквог израза?

Једна једина порука је да у животу не смеш да будеш неискрен. Све што је неискрено води те у деструкцију и на странпутицу, даје ти неку врсту виртуелних моћи, а у стварности си потпуно несрећан. Мислим да смо ми кроз време и године писали о сопственим ожиљцима. Неки су зарасли, неки нису. Никада нисмо хтели да се на силу додворавамо и сугеришемо људима да то што ми говоримо мора да буде спектакуларно. Једноставно смо пустили да нас људи проналазе као потребу својих живота, и ту смо успели да пронађемо свој мир и да се склонимо од свега што би могло да нас одведе у једну врсту немира, из ког човек, кад једном уђе, тешко излази. Због тога мислим да је поменути спокој који смо добили, у односу на остварено у датим околностима, највећа ствар која нам помаже да схватимо величину бенда у годинама иза нас и у реалном тренутку, и да кажемо да нисмо улудо потрошили неке године и дане који су се, можда, у одређеним моментима, чинили бесмисленим.

foto: Nikola Skenderija

* Боје су чест мотив у вашим песмама. Која боја и њена симболика најбоље осликавају ових двадесет пет година?

У зависности од периода, било је ту пуно сиве боје, чак и црне, али су временом преовладале живље боје, као жеља да оптимизмом мењамо овај наш свет. Ја бих волео да однос музике и људи према животу буде много отворенији, него што смо ми били приморани да то представљамо кроз своју музику. Сигурно је да има и црних периода у каријери бенда, поготово онај између 1997. и 2004. године, али, с друге стране, еволуција човека мора да одведе на потпуно другу страну. Та друга страна јесте потреба да нам живот буде лепши и бољи, а не потреба да стално носимо једну количину мрака у себи, коју ћемо на нивоу деструкције да испољавамо, јер тако постајемо жртве тог мрака и више немамо реалан однос према свему што се догађа око нас.

* Да ли су “Неверне бебе” постале “кућа за спас” у сваком смислу и шта је у њој највредније?

Све заједно. Једна велика кућа за спас, коју сви ми “узимамо” једни од других и нису то само “Неверне бебе”, то је пуно квалитетних људи који раде ствари које нама помажу да преживимо ово време и мислим да смо сви нашли уточиште у тој кући. Кућа за спас је, можда, само најбоља дефиниција онога што би желели да нам се деси, а то је да пронађемо људе и време у коме бисмо били оно што јесмо и живели неки здрав и нормалан живот.

foto: Nikola Skenderija