Слађана Томашевић: Питања не остављам без одговора

СВОЈИМ највећим успехом сматра то што је за деценију колико је заштитно лице “Београдске хронике” многим људима променила живот. Као водитељка једне од најгледанијих емисија, Слађана Томашевић је у позицији да може да пита, односно тражи одговоре од градских челника и тако реши многе проблеме у престоници. Сећа се, на пример, да се баш почетком овог лета догодила једна таква ситуација, када је данима слушала људе око себе како се жале да су улице Београда мрачне. Како би се уверила у то, данима је пратила у колико сати се укључује јавна расвета и убрзо схватила да су суграђани у праву.

- Наравно да се нисам смирила све док нисам пронашла која особа је надлежна за тај проблем и довела је у студио. После свих одговора и оправдања на моја питања, аргументи су били на страни Београђана. Убрзо после тог гостовања промењена је градска одлука и улице више нису биле у мраку.

* Када сте се “заразили” новинарством?

- Ја сам прве кораке направила на Студију Б и тада сам већ била “заражена”. Али моје озбиљно бављење овом професијом почело је на РТС. Имала сам ту срећу да седим поред најбољих, као што су Мира Адања Полак, Жика Николић и Бане Вукашиновић. И тада су то били веома угледни новинари са озбиљним каријерама иза себе. Од њих сам највише учила, упијала, и поред њих ми је новинарство постало начин живота. То сам схватила оног тренутка када сам ухватила себе, док сам на годишњем одмору, да запажам шта би све било интересантно са градских улица пренети гледаоцима. Тада сам заправо укапирала да је мој живот потпуно атипичан и да свет посматрам другачије од многих.

* Кроз разне теме и догађаје приказујете нам престоницу из различитих углова. Шта се све променило у њој за тих 10 година, колико водите “Хронику”?

- Београд, као и сви остали светски градови, има своје проблеме, али суштински мислим да јесте напредовао. На пример, када идете улицом данас чујете 10 различитих језика, тога није било или је било неупоредиво мање. Раније сам била љубоморна на гужву кад се нађем на бечком или франкфуртском аеродрому и питала се да ли ће икад наш аеродром изгледати овако. Сада ми атмосфера на улицама улива наду да хоће. Београд треба да буде отворен, град у који долазе млади да се добро забаве, али је важно и да добије статус озбиљне туристичке дестинације.

* Да ли прижељкујете неког посебног госта у емисији, ко би вам био интригантан?

- “Београдска хроника” се емитује већ четири деценије и за то време је постала озбиљан бренд. Имамо велику гледаност и у унутрашњости, чак и у околним државама - Црној Гори, Босни, Хрватској... До сада је дошао свако кога сам прижељкивала као госта, јер овакву емисију нико не одбија.

* У разговору са саговорницима умете да будете веома директни. Шта вас углавном изнервира код њих?

- Вежбала сам годинама и успела да научим да се контролишем и не нервирам због саговорника. Ако нешто још може да ме малчице “избаци из такта”, то је избегавање одговора. И увек сам спремна да инсистирам док га не добијем, па макар то било: “Е, нећу да вам кажем”.

* Рекли сте да је ваш једини избор информатива и да себе нигде не видите осим у њој....

- Ја никада у животу нисам радила снимљену емисију. Од првог тренутка у ТВ новинарству сам у живом програму. У информативи се све дешава брзо и то је некако у складу са мојим темпераментом. Дивим се колегама који данима снимају емисије и гледају материјале. Када бих ја тако радила “Хронику”, она би, верујте ми, изгледала језиво. Не само због тога што не би била актуелна, већ и зато што бих кад год редитељ каже да морам нешто да поновим била све гора. Имам искуства у томе и познајем себе, стално ми се дешавало да нешто заборавим или погрешно кажем, просто нисам навикла.

* У многим емисијама пролазите и кроз веома стресне ситуације. Како их превазилазите?

- То зависи од ситуације, јер једног дана се потрошите више, другог мање. Још нисам дошла у то стање да помислим шта ми је све ово требало, али јесам да кажем “Е, сад сам себи дозволила да ме то толико погоди и више нећу никад”. И наравно, поново ме погоди исто, јер то су ствари које не можете да контролишете.

- Ако ме питате да ли сам све научила, мислим да нисам. Доста тога још треба да усавршим. Без обзира на то колико је година каријере иза мене, постоје ствари на којима морам да радим и даље. Ето, с годинама сам научила да је прошло време дрскости, да је много лакше, боље и једноставније, да све што желите изговорите са осмехом, и да то онда све другачије делује и на саговорника. На крају, боље се и ја осећам после таквог разговора. Е сад, да ли сам сазрела, то би, ипак, требало да процене гледаоци.