Шабан Шаулић: У боему је увек душа младића

ТЕШКО је имати душу боема. За нијансу теже Шабанову. Али је зато, уз његову песму, и те како лако и лепо запевати. Сломити чашу. Заплакати. И то баш због те душе. Исте оне од које већ скоро пола века бард домаће народне музике Шабан Шаулић, попут свилених нити од искрених и најфинијих осећања, тка своје тактове и стихове. А оне - нежна паучина. Замка за срца, у коју се уплићу жељни тога да музику осете и чују. Јер, само док је то циљ онога који је ствара, каже Шаулић, песма може трајати вечно. Све друго само је пролазни блесак који већ у следећем тренутку припада забораву. Лекција које нису свесне, признаје, многе његове колеге, али и захтев публике, која, чини се, више и не тражи нешто што ће трајати, већ само забавити. А он, упркос свему - траје.

- Најтеже је опстати - каже, за "Новости", Шабан Шаулић. - То видим по колегама, које направе по један хит чије успехе жању неколико месеци, а они срећнији од њега имају вајде годину или две. Онда следи опадање популарности. Полете у небеса, мисле да је цео свет њихов. Не знају да је музичка арена постала гладијаторска. Данас је скоро свако наоштрен да по сваку цену дође до хита. Жене да се разголићују, мушкарци да буду банални и виђени са старлетама у бесним аутомобилима. Никад носем нисам парао облаке. Остао сам с обе ноге чврсто на земљи. Хвала богу што ме је народ заволео као таквог и што је остао веран мојој песми све ове године.

* Без обзира на то што сте снимили много изузетних песама, чини се да је ваш живот обележила нумера Будимира Јовановића "Дајте ми утјеху". Како вас је Буца уопште открио?

- Није ме Буца пронашао, већ прва виолина његовог оркестра Верољуб Јовановић. Дошао је у Шабац и послушао ме како певам једне вечери, кад су ме мајка и отац једва пустили у један ресторан. Брзо смо нашли заједнички језик и већ наредне суботе упутио сам се код њега у Обреновац, одакле ме је одвео код Буце у Београд. У среду је било заказано снимање, што је за то време било непојмљиво, да тако брзо дође до реализације. Ваљда је Буца у мени видео квалитет и таленат, због чега је убрзао поступак. Научио сам две његове и две Верољубове песме, које су завршиле на мојој првој плочи. Тада се за песмом трагало и по шест месеци, а ми смо све завршили за два дана. Прво сам отпевао "Утјеху", која је преко ноћи постала огроман хит и винула ме међу тадашњу плејаду популарних певача.

* Народном музиком су тада доминирали Недељко Билкић, Сафет Исовић, Цуне Гојковић, Тозовац, Заим Имамовић... Претпостављам да сте имали велико поштовање према њима. Какви су вам били први сусрети с тим великанима?

- Као што сам их поштовао тад, тако ценим и сад оне који су, хвала богу, међу живима. Одувек сам био скроман, а они су у мени видели доброг и талентованог момка, увек спремног да послуша и научи нешто ново. Тек стасалом 18-годишњаку дружење са њима на концертним турнејама било је од великог значаја и умногоме допринело да постанем оно што јесам.

* Да ли је данас однос према вама попут оног на почетку каријере?

- Углавном има, јер не би ме забадава титулисали "краљем народне музике". Кад год се нађем у друштву млађих колега, указују поштовање мојим годинама и певању. Никад нисам осетио љубомору.

*Шира јавност не зна да ви нисте само певач, да сте већину песама, по којима вас људи познају, написали. Често и текст и композицију. Кад је то почело?

- Пре објављивања првог албума 1969, Буца је инсистирао на уговору, који сам потписао и придржавао га се на обострано задовољство и успех. Било је ту много хитова који су ме лансирали у сам врх народне музике, попут "Због неверства једне жене", "Био сам пијанац", "Како си мајко, како си оче", "Ниси дошла када сам те звао", "Сећам се те жене"... Свака плоча је била златна. Међутим, кад сам се 1975. вратио из војске, сачекало ме је непријатно изненађење. За Југословенски фестивал у Паризу очекивао сам да ћу добити песме од Буце, али он је инсистирао на обнављању уговора. Одбио сам његову понуду и, на наговор Бранимира Ђокића и Бокија Милошевића, почео сам да тражим нове песме. Будући да смо били у цајтноту, синула ми је идеја да им покажем оне које сам писао у војсци. Тамо су настале "Ти си сада срећна", "Веровах ти", "На столу писмо од мајке"... Чим их је чуо, Боки ми је рекао: "Аман, Шале, шта чекаш? Што јурцаш композиторе, кад си урадио изванредне песме?" То ми је дало подстрека, иако им нисам веровао. Мислио сам да се шале са мном.

* Инспирација за неке од ваших најлепших песама дошла је из душе и кафане. Колико стара мора да буде душа боема да би створила нумере за сва времена?

- Не мора човек за то да уђе у озбиљне године. Био сам млад кад сам сарађивао са Радетом Вучковићем, који је, такође, као један од боема певао забавну музику и стварао лепе текстове. Једне прилике извели смо супруге у ресторан. Онда је прошла једна девојка, изузетно згодна и лепа. Нас двојица нисмо имали нимало обзира према нашим женама. Погледали смо је и, малтене, у даху рекли: "Зар си морала таква да се родиш?" Тако је настала песма "Познао бих те међ' хиљаду жена".

* На почетку каријере од неких музичких критичара и уредника добили сте етикету "шунд певач". Како сте се носили с тим?

- Од самог старта био сам хит певач, што њима није одговарало. Људи из радија су желели да то буде провизорна компонована музика по принципу: "На ливади трава расте зелена", односно да нема љубавну тематику, већ да буде оно што је за то време било депласирано. Што бих то радио, кад смо Вучковић, Буца и ја били прогресивци. Свака песма нам је била вансеријски хит, а понајвише "Дођи да остаримо заједно" из 1978. То је била култна нумера, коју су и наши највећи стрчњаци и уметници, који су били признати у свом послу, заволели и сложили се да ће остати "за вијек и вијекова". Само први тираж плоча је распродат у 1.200.000 примерака!

* Кад су се уверили да једнако добро певате и изворну музику?

- Чим су чули "Два ока њена", људи из тадашњег РТБ су тражили да за њих отпевам и једну изворну песму. Извео сам "Тужно ветри гором вију" и уверио их да ми и тај стил лежи. Е, онда су инсистирали да снимим трајне снимке. Нисам пристао. Само због њих. Доста се ту гарнитура изменило. Нема уредника који ме није молио.

* Остајете ли и даље при том ставу?

- Чим досад нисам пристао на сарадњу, бојим се да никад нећу. Ако се не појави неко ко би могао да ме убеди, што је, признајем, много тешко.

Шабан са Томом Здравковићем

* Јесте ли се заситили путовања и наступа?

- Богами, одавно сам се уморио од наступа, али од певања нисам. Ни случајно! Себе дам максимално, где год да наступам. Муче ме путовања. Кад слетим на аеродром, сачека ме неки неиживљен момак, који је "преко" купио добар ауто. Кад му дода по гасу, са мном онако "свеже стресираним" од авиона, навучем трауму за три живота. А глас, хвала богу, још ме добро служи.

ПУСТА ЛИ СИ ПЕСМО

* КАД вам је било најтеже да певате, пошто се зна да професионални певачи немају дане жалости?

- На турнеји по Аустралији, кад ми је умро отац. Пред концерт у Сиднеју, за који су организатори закупили велику дворану, стигла ми је тужна вест. Како га отказати, кад су људи месецима с нестрпљењем ишчекивали да ме чују. Тако је мој отац сахрањен без мене. Много суза сам пролио кроз песму. Исти случај се догодио кад ми је умро стриц, а он ми је уз родитеље био највећа подршка. То су наше певачке несреће. Певајући по свету не стижемо да сахранимо најрођеније.