ЦРВЕНА звезда је уласком у завршне преговоре са Мухамедом Фајеом и потписивањем једногодишњег уговора са Стратосом Перпероглуом, пред комплетирањем тима на високим позицијама у којима ће бити спој младости и искуства. Остаје да се види коме ће тренер Милан Томић указати поверење на позицији организатора игре, али већ сад је јасно, без обзира ко то буде био, да ће доћи из иностранства.
Бар по броју пасоша, црвено-бели ће имати шест интернационалаца: повратника на Мали Калемегдан Маика Цирбеса (Немачка), затим Мајкла Оџа (Нигерија) који је кроз ФМП имао прилике да се упозна са системом Звезде, те новајлије Мухамеда Фајеа (Сенегал), Стратоса Перпероглуа (Грчка), Билија Берона (САД) и будућег плејмејкера.
Неко ће унапред рећи да их је много, јер је током ранијих година "већи" број странаца знао да саплете екипе које су јуришале на врх. Међутим, ако се пажљивије посматра, не само Црвена звезда, него и највећи ривал, Партизан, покушавају да избегну замку нагомилавања америчких интернационалаца, који су уз дужно поштовање мањег броја, неретко знали да направе проблем тиму.
У огромној већини случаја под упитником није био индивидуалан квалитет, већ сама перцепција кошаркашког спорта и поимања припадности клубу. Наравно, сви су они професионалци, углавном одраде своје уговоре, али не доживљавају клубове као "своје", већ већином као п(р)олазне тачке до европских висина, с којих би могли можда да скоче у НБА двориште. Још ако их на једном месту буде више, управо то размишљање зна да буде терет у изградњи тимског духа, односно он нестаје, а на површину избија трка за личном статистиком.
На другој страни, играчи ван САД, поготово они из комшилука, знају брзо кошаркашки да се "асимилују", поистовете са окружењем, поприме позитивне (каткад и неке негативне) навике, саосећајући се са домаћим саиграчима и публиком која емотивно проживљава победе и поразе. То их вуче ка заједничким, а не индивидуалним успесима.
Изгледа да управо са странцима који нису из САД, наши најбољи клубови покушавају да премосте период док не доће опет неко време када ће српски играчи водити главну реч на терену. Партизан засад има пет странаца, односно само једног Американца.
ШПАНИЈА ПРАВИ ПРИМЕР
НАЈБОЉИ пример за "контролисан" увоз америчких играча је АЦБ лига, већ годинама друго најквалитетније клупско такмичење у Европи, иза Евролиге. Према тамошњем правилнику, један клуб мора да има најмање четири домаћа играча у тиму, али максимално два Американца. Поједине екипе се труде да убаце још неког Американца, захваљујући двојном држављанству са неком од европских или земаља обухваћеним уговором потписаним у Котону (78 земаља и чланице Европске уније).
Пратите нас и путем иОС и андроид апликације