Ана и Милко Бјелица, брат и сестра из врхунске спортске породице, славили су много пута 2017. године: Кућу пуне трофејима

ТОКОМ основне школе, док је Милко Бјелица играо баскет са друговима у крају, задатак осам година млађе сестре Ане било је додавање лопте. Данас позната одбојкашица Србије може да се похвали да има више трофеја него старији брат. Ипак, све титуле се у породици броје као заједничке. Бјелице су у 2017. допуниле витрину Анином европском златном медаљом у националном дресу и триплом-круном, коју је Милко освојио са кошаркашима Црвене звезде. Најстарија сестра Милка је завршила кошаркашку каријеру, а два млађа члана тренутно бране омиљене црвено-беле боје...

- Осећај који сам доживела када сам изашла на чувени "балкон", не може да се замени ни са чим - лако је Ана изабрала тренутак године. - То је нешто што сања сваки спортиста, па тако и ја, као и моји брат и сестра. Били су поносни на мене.

Ана је направила успех са репрезентацијом, Милко је имао блиставу клупску сезону.

- После много сезона у Звезди, освојио сам прву титулу - задовољан је Милко. - Памтићу 2017. због три трофеја, али и због свих добрих партија екипе и у овој и претходној сезони.

Занимљива ситуација у породици је то што старије дете игра за Црну Гору, млађе за Србију.

- Моја каријера није била на врхунцу када сам добио први и једини позив да играм за неки национални тим - објашњава кошаркаш. - Нисам био актуелан, био сам у сенци и дрес Србије је био далеко. Као професионалац сам желео да имам наступе и за репрезентацију и ова моја одлука је била ствар искључиво спортске амбиције. Немамо никакве баријере, јер се Ана бави спортом у коме све то другачије фукнционише.

Прочитајте још Бјелица: Звездин сјај с Радоњићем

Још једна подела се догодила када су бирали шта ће да тренирају.

- И ја сам као њих двоје почела да тренирам кошарку у основној школи - открива Ана. - То је спорт који волим да пратим и који је много више пропраћен. Ипак, убрзо сам са другарицом кренула на одбојку у Обилићу, свидела ми се и остала сам у њој.

Милко мисли да је сестра направила прави избор:

- Увек сам замишљао одбојку као прави спорт за жене, где нема контакта. Али она је веома талентована и за кошарку, била би успешна и да је то изабрала.

Само речи хвале стижу и са друге стране:

- Никад нисам објективна кад га гледам, увек ми је најбољи. И кад направи грешку, није његова - смеје се Ана. - Ове сезоне сам испратила велики број утакмица, уживам увек и навијам да победе, не анализирам толико игру. Нервирам се и имам велику трему.

Прочитајте још Бјелица: Не знам да ли ми је ово утакмица каријере

Није ни чудо што од сестре допире највећа подршка са трибина.

- Чувао сам је одмалена - присећа се Милко. - Више времена смо проводили нас двоје заједно, јер је Милка која је најстарија, рано отишла у иностранство. Водио сам је и у вртић, али и кад идем напоље с друговима.

- Била сам прилепак класични - убацује се Ана.

- Некад ми је било досадно, али нисам имао избора - слатко се насмејао Милко. - То јест мене није толико смарало, колико моје друштво. Кад се појавим с њом, они прокоментаришу: "Па зашто опет". А ја слегнем раменима: "Па морам."

А она је као и свака млађа сестра уживала:

- Увек сам ишла с њима, седела, ћутала и гледала шта раде.

Најмлађе дете у породици мора да има неке повластице.

Прочитајте још Бјелица: Звезда показала да је најбоља у региону

- У најгорем случају по њу, све се делило равноправно.

Ана се није бунила.

- Према мени су се увек сви у породици понашали предивно, никад нисам имала проблема. Милко није строг брат.

Кад премотају филм на сцене из детињства, појави се слика познатог терена.

- Било је то у дворишту на Звездари, сада више и не постоји. Користили смо га као деца, док нисмо отишли свако на своју страну. Играли смо баскет, онако аматерски, рекреативно. Најчешће са друштвом из основне и из краја. Стално смо били ту.

Млађи члан је имао специјалну улогу.

- Мени је било занимљиво јер сам гледала и додавала лопте, углавном је долазило његово друштво.

- Па ипак је велика разлика осам година - правда се Милко.

А онда су се вратили на већ поменуто заједничко "дружење".

- Најгоре ми је било кад идемо с мојим друговима, а онда се она умори и каже: "Носи ме" - насмејали су се углас брат и сестра, због "буђења" успомена из најбезбрижнијег доба.