Слободан Маровић: Станковић могао да ми уништи каријеру

НА трави ватра, ван терена смирени интелектуалац. Слободан Маровић (13. 7. 1964, Бар, СФРЈ) имао је сјајну каријеру али је на "Маракани" прошао и Танталове муке...

о Нема вас у фудбалу, чини се да се предуго одмарате?

- После ангажмана у Црвеној звезди, где смо Жарко Ђуровић и ја били помоћници Роберта Просинечког, због ситуације у нашем фудбалу одлучио сам да се не прихватам тренерског посла. Али, то не значи да је то одлука за сва времена, аплицираћу за профи лиценцу, али у Црној Гори крајем ове године, јер је у Србији то немогућа мисија. Можда се једног дана и предомислим јер заиста мислим да бих и у тренерском послу могао да будем успешан.

о Лопту сте почели да јурите у родном Бару?

- Класика, прво на ливадама, па на школским игралиштима, са 12-13 година дошао сам у Морнар, али нисам дуго остао.

о Већ са 14 година долазите у школу Црвене звезде, како сте преболели одвајање од породице?

- Био сам дете и није ми било лако. Трновити су то путеви. Али, имао сам у Звезди све услове и врло брзо сам се адаптирао.

о Први професионални уговор сте потписали за Звезду, али сте одмах отишли у Осијек (26 утакмица) на каљење?

- Конкуренција је била жестока а ја млад, и било је нормално да одем негде да играм. Дочекао ме је тренер Ђуричић, сјајан стратег и још бољи човек, шест месеци ме је тренирао и Љупко Петровић.

о Повратак у Звезду 18 месеци, остали сте пет година(преко 250 утакмица) на "Маракани"?

- Да, требало је да останем две године, али су ме позвали шест месеци раније. Тренер је био Велибор Васовић, а конкуренција, боли глава. Радио сам добро, борио се и изборио за место у стартној постави.

о Љупко Петровић вас је тренирао у Осијеку а онда и у Звезди?

- Љупко је дошао 1990/1991 у години која је најбоља у историји нашег фудбала, у Југи смо били неприкосновени, постали смо и прваци Европе.

о Године пролазе а звездаши се стално враћају на 1991. годину, како ви гледате на тај успех после толико година?

- Као што се тај успех никада неће избрисати из моје главе, неће ни из глава навијача. Поготово када не иде добро. Е, сада, после 10 година смо поново у Лиги Европе, па ће "делије", надам се, имати чему да се радују и у наредном периоду. Јер, заиста смо против Краснодара играли добро.

о Да ли сте и ви били међу оним играчима који нису били за затворену варијанту Љупка Петровића у финалу са Марсељом?

- Јесмо били изненађени мада, руку на срце, знали смо да је Олимпик много јак, а били смо и свесни да ми немамо искуство финалних утакмица. До утакмице одлуке смо играли бриљантно, али да смо били велики тим показали смо у финалу, када смо на потпуно другачији начин остварили све Љупкове замисли и попели се на европски трон.

о То је оно што ћете памтити по добру, али три године раније, 1988, били сте у великим проблемима и сукобу са Бранком Станковићем који је могао да вас кошта и каријере?

- Не волим о томе да причам поготово што Станковић није жив...

о Да, али не можете да побегнете од тих догађаја?

- То је заиста био најтежи период у мојој каријери, а ни дан-данас не знам зашто ме је Станковић гурао у запећак. Вратили смо се са припрема репрезентације Пикси, Најдоски, Милојевић и ја, а већ на првој пријатељској утакмици нисам био у тиму. Сматрао сам да као репрезентативац морам да имам приоритет, па ко буде бољи - нека игра. Међутим, пролазе утакмице а мене нигде нема и проради мој еги. Одем ја на разговор са Бранком и кажем му да не бих играо неку утакмицу јер ме боли стомак. Слажем наравно. А он је то једва дочекао и одговорио ми: "Е сада ће те болети и стомак и глава." Наредних месеци сам играо спорадично, ћутао и чекао прилику.

о И мислили сте да сте је дочекали, а у ствари сукоб је потпуно ескалирао пред меч са Миланом?

- Када тада нисам умро... Наиме, играо сам против Сарајева доста добро, а седам дана пред дуел са Миланезима Бранко ме је уигравао. На сваком тренингу се видело да ћу почети у првој постави. После тренинга Станковић је са мном причао о утакмици, говорио како да чувам Донадонија, да се припазим убацивања бека Тасотија и доласка из другог плана Анчелотија. И тако све до уласка у свлачионицу. Прича бата Стане ко ће да игра и ја видим да ме нема у тиму. Пао ми је мрак на очи, презнојио сам се али сам ћутао.

о Не дуго?

- Хтео сам само да узмем резервни дрес и изађем и питам помоћног тренера Владицу Поповића који сам број. А он ми каже: "Извини, али ниси ни међу 16 играча." Е, тада сам потпуно полудео, одем код економа Столета, кад, ето ти Станковића. Ја прокључао и кажем му: срам вас било, можете деда да ми будете, а играте се са мном. Вама желим све најгоре, а вама момци све најбоље, да победите Милан.

о Рекли сте да знате зашто се Станковић тако понашао?

- Не да знам, него да нагађам, али када нисам сигуран онда то и није за новине. Али, знате какав је Станковић био. Ударио је одмах на Пиксија, није му могао ништа као играчу, али му је узео капитенску траку. Ни Роби му није био по вољи, наравно, ни ја. Све су то били играчи које је Васовић волео и на неки начин форсирао, шта друго да кажем.

о Шта би било да Станковић није смењен?

- Ко зна, у сваком случају за мене не би било ништа добро, можда би ми и уништио каријеру. Звезда је тада слабо играла, било смо 13-14 на табели па је Станковић на моју срећу смењен. Дошао је Драгослав Шекуларац и вратио ме у живот.

о Били сте стандардан члан најбољег тима Европе, а опет каријеру сте наставили у Шведској?

- Као прво, нисам имао менаџера, а ни неког искуснијег који би ме саветовао. Одбио сам Селту и Ла Коруњу, који су тада били друголигаши у Шпанији, јер сам сматрао да могу да играм у свакој европској лиги. Па, били смо најбољи у Европи, заслуживали смо сви добре трансфере...

о Енглеска је била скоро извесна, шта се догодило да не одете на Острво?

- Иван Голац је контактирао са тренером Сандерленда и предложио ме, али да не потпишем за Енглезе одмогла ми је Звезда. Све је било договорено, а онда су тражили да се уговор потпише у Београду. Не знам зашто, али знам да до трансфера због тога није дошло. Време је пролазило, крећу ратови, ја добијем понуду из Шведске и шта ћу, прихватим је. Уговор са Норчепингом (59-5) је био добар и тамо сам провео две лепе године. Два пута сам био проглашаван за најбољег одбрамбеног играча Шведске. Био сам шест месеци и у прваку Данске Силкеборгу (15) кога сам појачао за европске утакмице, али смо у баражу изгубили од Динама из Кијева.

о Две године сте играли и за Шенжен (26). Тада је фудбалска Кина тек почела да се отвара?

- Да, ја сам можда био и странац са најбољом репутацијом у то време. За две прелепе године у Кини захвалан сам нажалост покојном Томи Калоперовићу који ми је помогао да одем у Шенжен.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

„ОРЛОВИ” ЛЕТЕ КА РУСИЈИ: Молдавија лак плен за Србију, на реду Ирска

Победа у сенци конфликта селектора и играча: На тапету Грујић и Милинковић-Савић

Муслин: Рутински, на победу и у Даблину