ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Страх од летења

ЗЕМЉАЧЕ, не било ти заповеђено, да ли би хтео да заменимо места? Не волим, брате, да седим до прозора, поглед ми зачас одлута, а људи ми, доле, малечки као мрави, не виде се голим оком. Мада би мене, оволику, неко сигурно приметио! А и тешко ми је, богами, да се провлачим.

Пробала сам све да смршам, али не иде. Ушао неки ђаво у мене, све што поједем, залепи се. Сркнем чорбу, а од стола устанем две киле тежа! Да не поверујеш. А после се питам: зашто, уопште, да мршавим? Шта ми фали овако? И коме па то ја у овим годинама још треба да се допаднем?

И да ти нешто кажем: није им неко послужење! Кад дођеш у мој станчић, има да једеш шта хоћеш. Фрижидер пун! А ово, погледај колики авион, па ништа. Само неко семење, ни голубове испред моје зграде да нахраниш.

А код мене, кући, кад седнеш, све по реду, од супе до колача! Сад сам, баш пре неки дан, правила сарме, прсте да полижеш. Донела сам суво месо кад сам била зимус, а кисео купус сам нашла у нашој радњи. Сад га пакују у целофан, али није лош.

Само, месо не треба пржити на уљу! Видиш шта кажу научници, уље опасно по живот. Нема без масти ништа, нису наши стари били блесави. Намажеш на хлеб, поспеш одозго паприку и со, па бос на улицу. Бог да те види! Тако сам одрасла. И, шта ми фали?

Станујем ти, иначе, ту, горе, на северу. Леп солитер. Штета само што немам башту. Све ново направили. Али мангупи већ полупали штекере у ходнику. У лифту мрак. Одврнули сијалицу. Зар не могу да је купе као сви поштени људи?

ПРОЧИТАЈТЕ И: ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Пресек

Комшије ми из целог света. Нема проблема међу нама, али се не познајемо. Кад ови поред мене увече умешају запршку, замирише три спрата наоколо. Пробала сам једном, звали ме, али не волим ти ја то њихово. Нема ручка без три кришке хлеба! Хлеб је најважнији. Без хлеба, нема здравља.

Има у комшилуку и доста наших. Две фамилије чак из мог села. Повукли, тако, једни друге, кад смо били млади. Седнемо, понекад, викендом, па уз кафицу распредамо докле се све развукао овај наш живот странски. После преврнемо шољу, па чекамо шта ће да буде.

Сад сам у пензији, па мало тамо, мало овамо. Мило ми кад на селу изађем у двориште, а оно омирисало, ваздух отежао од смиља, пуне ноздрве цвећа. Ево, сад ће пролеће, само што није! Али шта вреди, унучићи ми у Паризу. Ужелим се брзо, па назад у бетон. И тако укруг.

Век сам провела за шиваћом машином. Стегла ме реума, прсти се искривили. Леђа не могу да исправим. Намучила сам се, али не жалим. Пуна ми кућа, и срце. Децу сам ишколовала, хвала богу, стигла и унучад. Добри су ђаци. Бринем се, само, шта њих чека у овом помахниталом свету. Видиш ли ти докле све ово иде?

Него, не једеш ове семенке што су нам поделили?

Тако моја случајна, времешна, брижна и симпатична сапутница непрестаном и неповезаном причом побеђује стални страх од летења авионом.