Више од два века сведочи о јунаштву браће Недић и њихових хајдука: Чокешина васкрсла трудом мати Ане

Манастирски комплекс стар је колико и црква, и настали су на месту где се на Лазареву суботу 1804. године одвијао чувени Бој на Чокешини, у Првом српском устанку. У њему су учествовала 303 хајдука под вођством чувене браће Недић из Осечине. Јуначка погибија браће Недић и њихових сабораца ушла је у легенду, а Леополд Ранке је Бој на Чокешини назвао "српским Термопилима".

Подигнути на мученичкој земљи, и црква и манастир и сами имају мученичку прошлост, као и они који су о овој светињи бринули. До пре две деценије ово је била најнеуређенија светиња у Епархији шабачкој. Цркву, конаке и друга здања увелико је нагризала влага, храм је тонуо, па је изгледало као да је на средини пукао на два дела...

После одлуке владике Лаврентија да из Соко-града пресели монахињу Ану и повери јој на управљање манастирски комплекс, светиња је не само обновљена, већ је добила и нове конаке, савремене сале, салоне, гостинске и собе за коначење, летње терасе са којих се види "пола Јадра и Мачве". Верници су почели да долазе из свих крајева Србије, из региона, са свих меридијана... На мештане самог села мати Ана није могла да се ослони, јер у њему већином живе старији људи, али их је заволела, и они њу. Нашли су заједнички језик, да ово буде богомоља за пример, а свако да помогне колико може и преко кога може.

Предузимљива мати Ана радила је, неуморно, и на "њиви небеској", и са мотиком и лопатом у руци. Знала је да покуца на многобројна врата, умела је већину да отвори и да укаже да "мора да васкрсне једна од светиња над светињама, велико сведочанство о херојству, посвећености својој вери, свом роду и отаџбини нашег рода". И Чокешина, чији је бој, на најлепши могући начин, опевао "српски Хомер", слепи народни песник и певач Филип Вишњић из суседне Горње Трнове, код Угљевика, засијала је као никада до сада, на радост Чокешинаца, свих верника, епископа Лаврентија, његових сарадника који су нам причали "оде" о мати Ани.

Вода је кроз манастирско имање, буквално, текла како је хтела. Мати је успела да и тај проблем реши са, како каже, добрим људима из "Србијавода". Готово да је променила географију око светиње, јер на некад мочварном делу сада расту дивне воћке, међу њима лешник и парадајз, кога је лане родило више од тона. Мати Ана има зимницу за најмање три године, јер, како нам рече, шта ако следећа година изда.

- Кад сам све ово радила, у минулих 18 година, неки су говорили да сам луда, али, кад бих завршила свој наум, као што је постављање силних цеви за одвод воде, мењали су мишљење - каже мати Ана. - Било је тренутака када сам хтела да станем, јер велики су то послови, муке, а и новца је увек недостајало. Али, као да ме је Свевишњи држао за руку и говорио: "Настави, Ана, ти то можеш." И ишла сам до краја у стварњу овог природног и духовног врта.

БРИНУЛА О БОГОСЛОВИМА У КРКИ

ВРЕДНА и посвећена игуманија Ана родом је из Јошеве, у Јадру. Рођена је у породици са десеторо деце, врло привржених, како каже, својој мајци Цркви. Пре него што је манастир Чокешину, великим трудом и упорношћу уздигла до једног од најлепших, најуређенијих, најпосећенијих и најомиљенијих манастира СПЦ, не само у Епархији шабачкој, мати Ана је током грађанског рата у СФРЈ све време била у Хрватској, у манастиру Крка, у Далмацији, где је бринула сваког дана о исхрани више од 130 богослова.