Како је захваљујући наредби кнеза Милоша спречено ширење епидемије: Дрвени плот зауставио кугу

Овако, за "Новости", истраживач прошлости ужичког краја, професор историје из Чајетине Милисав Р. Ђенић (87), сведочи како је спречен прелазак куге преко тадашње границе Кнежевине Србије и Отоманске царевине у југозападној Србији, успостављене после другог хатишерифа.

Трагајући за архивском грађом о златиборској хајдучији у 19. веку, овај хроничар је у књизи "Злочини у име правде", забележио и друге појединости везане за граничну ограду:

- Одмах су ангажовани нови стражари, мобилисан и наоружан народ пограничних села и забрањен сваки прелаз, није пуштана ни српска сиротиња која је бежала пред терором. У оваквим приликама ни хајдуци се нису оглашавали, скрили су се дубоко у шумама Муртенице, знајући да су им у случају потера уточишта преко Увца недоступна.

У народу Старог Влаха чува се предање да је тада "само 'тица" могла да се нађе с друге стране међе, a на падинама планине Чемернице, у селу Трудову, очувани су остаци граничног каменог зида. Занимљиви су и записи у књизи Новака Живковића "Ужички немири 1823-1838", објављеној 1979. године, о наредбама кнеза Милоша - "да се дуж целе границе постави ограда од плота, пресека или на начин који најбоље одговара теренским условима".

Милош Обреновић

- Подизање граничне ограде и спречавање сваког додира становништва и стоке између пограничних подручја, као и њено одржавање, падали су на терет пограничних округа. Одржавање је деловањем разних преступника, од шверцера до хајдука, као и природним уништавањем од времена и труљења, било стални терет. Због овога се дизао глас и на највишим местима - у Совјету код владара. Тражила се расподела трошкова и на окружја по унутрашњости или да се они пренесу на државну касу - пише, поред осталог, Живковић.

У првим годинама успостављања границе кроз исти народ, где никад није била, села су кулуком, а и граничари, израдили дуж кордонске линије стазе за пролаз патрола. Међутим, чарке и насртаји на граници били су готово свакодневни јер је царска власт настојала да изнури српску војску и државу, загорчавајући живот у пограничним селима. Млада кнежевина, пак, утврђује граничну линију градњом караула за смештај десетак људи, са каменим подзидама, пушкарницама и зидовима од тешких балвана као заклоном од метака. Убрзо је почела изградња и карантина, најпре у Мокрој Гори.

Остаци каменог зида између две државе у селу Трудову Фото Д. Гагричић

КАРАУЛЕ

НА Дрини су биле карауле код Бачеваца и Рогачице, на ушћу Раче и у Перућцу, а Штула високо у планини. Одавде су се низале рујанске карауле - Запоље, Балван у Мокрој Гори, Цигла, па Сеништа и Кокин Брод испод Муртенице, те Витлиште на Чемерници. На Јавору је била најпознатија, код Василијине чесме, јер је запречавала пут од Сјенице, штитила прелаз и такозвани састанак на Јавору и уз њега ћумуркану. Према Ибру биле су запажене карауле на Јанковом камену и Одвраћеници.