Тешко је купити доброг комшију

ЗА њега је Кораћица много више од прелепог космајског крајолика, погледа са терасе налик разгледници, мира и бега од престоничке вреве. Та стара, топла, српска кућа из 1888. године, постала је Радославу Ралету Зеленовићу, садашњем управнику аудио-визуелног архива САНУ, непроцењиви комфор за успомене. Дом. Она је и својеврсна замена за завичај, који је остао на Косову и Метохији, синоним за чај са комшијом Бобаном, јутарњу кафу у сеоској кафани, блискост са супругом Весном, пријатељима, уживање са животињама, мирису дуња...

Кораћица је бившем легендаром директору Југословенске кинотеке и уреднику филмске редакције РТС "открила" како се уз вино, или "домаћу", са Батом Живојиновићем и Борисом Дворником дочекују јутра уз хармонику. Како се госте светске звезде попут Лив Улман, Никите Михалкова, Коломбе Домингез - чувена мама Хуанита из филма "Један дан живота"... Али и како се, по строгом савету кардиолога, воде мирни дани, без капи алкохола, где данас пише књигу "Како су нам отимали Кинотеку". И пре свега, ушушкано, живописно, зелено село на Космају, показало му је како живе српски домаћини. Какву борбу данас води поштен сељак, попут његовог комшије Александра Јовановића, од чијег је деде Марка, пре три деценије, купио кућу.

- Александар има супругу, троје деце, обрађује 20 хектара, има 20 крава и живи на земљи на којој су и његови деда и отац - прича нам Рале у башти своје космајске оазе. - То је за мене газда. Не богаташ за кога други раде, како се данас погрешно интерпретира, већ домаћин који је сачувао оно што је наследио, и када и није раширио, макар није ни раскућио.

Сеоска идила, поетична и привлачна, међутим, додаје, није тако лака српском домаћину, ако нема водовод, или канализацију, пут... Јер, како вели, та небрига се највише осећа баш у селу и систем мора да помогне да би и српско село било, као и аустријско. Овако, уз пар сати воде дневно, из бунара које су сами копали, не знају шта ће пре кад дође вода: да ли да перу штале, поје стоку... Иако је реч о београдској општини.

ПРОЧИТАЈТЕ И: ВЕЛИКИ ТАЛЕНАТ СА ДЕВЕТ ГОДИНА: Теа редом смечује за победе

- Имам овде 40 воћака, и јабуке кожаре, дуње, шљиве, и уживам у тренутку када се све разбехари. Али, Кораћица није место где сам ја домаћин. Оно што је Александар овде, то сам ја био у Кинотеци. Ово овде ми је гушт. И одмор и пријатни умор и разонода. Имам 11 мачака и два пса, које треба нахранити и цвеће, које треба заливати, орезивати, траву покосити. Народ који треба обићи и угостити... Ја сам од овог села узео најлепше, иако је у праву био мој отац када ми је говорио "Кућни праг је највећа планина". Увек има неког посла.

ИДИЛА Са супругом Весном,фото Д.Миловановић

Кућа коју су Рале и Весна реновирали је с краја 19. века. Стара чатмара и даље је испод стиропора и фасаде, остала сачувана и нетакнута. Ако би неко икад пожелео да види каква је била, довољно је да само ољушти "глазуру". Шмек старине, осећа се од дрвене капије, преко ограде, па до старог млекара који Рале није дао да се сруши.

- Осамдесетих година, када сам решио да купим ову кућу, сећам се да нисам имао довољно новца, али да ми је газда Марко тада рекао да се распитао о мени и да дам пара колико сам сакупио. Каже он мени, "Лако ћу кућу да продам, али тешко је купити доброг комшију". И тако смо Весна, син Ђорђе и ја добили ово уточиште.

фото Д.Миловановић

Прича нам Рале, уз смех, лагано, сећајући се толико тога и показујући нам шта је све сакупио и сачувао у свом "музеју".

- Чувам овде и стари плуг, много оруђа које се користило на селу, имам и старе пегле, млинове за бибер. Успомене са фестивала, награде, фотографије, шоља из чувеног "Рик бара" из Казабланке, успомена на "Вука са Проклетија", први играни филм који сам радио, најдража награда "Бела голубица", један од првих радио-апарата на Косову, столице из Кинотеке дрвене послератне... Све је то овде нашло место. Осим тога, и велика библиотека од 1.000 књига коју сам наследио од родитеља нашла је своје уточиште у Кораћици.

фото Д.Миловановић

ПУНО БУРЕ РАКИЈЕ ЗА КРАЉА

КРАЉЕВИЋ Томислав је неколико пута долазио у Кораћицу. Први пут се цело село окупило да то види.

- Од 1932. године у нашој породици чува се буре за ракију које је припадало краљевској породици. Показао сам га принцу, а он је тражио да му га поклоним. Гледам га, премишљам се, али пристанем. Он се насмеја: "Хоћеш ли да ми поклониш пуно или празно?" Ја се нашалим: "Ваше височанство, сад сте прави Србин, прво хоћете да вам поклоним буре, а онда хоћете да буде пуно!" Смејемо се и излазимо, кад комшија Марко, од ког сам купио кућу, није схватио да се шалимо, па ми бесно говори, "Зеленовићу, брукаш се пред краљем за тридесет кила ракије! Ја ћу да ти дам, ако немаш!

фото Д.Миловановић

ПОДРУМ ПУН УСПОМЕНА

ПОСВЕЋЕНОСТ чувању успомена као директор Кинотеке Рале је пренео и у свој вински подрум. На дрвеним полицама поређане су бутеље, а свака флаша, каже, има своју причу. Сакупио је око 500 боца, међу којима и вина која су служена у Кану, када је Емир Кустурица освојио "Златну палму". Ту су и две флаше из Титовог подрума, али и вина која је правио принц Томислав Карађорђевић.