У ВОЗУ МИ УБИЛИ ЋЕРКУ И ЗЕТА: Сећање Жарка Бјелетића на НАТО злочин од 12. априла 1999. године и страдање цивила у Грделичкој клисури

ТОГ 12. априла, на други дан Васкрса, одвезао сам ћерку Ану и зета Ивана Марковића до железничке станице. Воз је био препун путника. Ушли су у други вагон. Видео сам да у купеима није било војника, па ми је и данас невероватно да су мета били цивили. Оправдања за тако нешто нема, осим зла које су намерно хтели да направе.

Овако, за "Новости", двадесет година после једног од највећих НАТО злочина током агресије на нашу земљу, прича Жарко Бјелетић, професор хемије и некадашњи директор лесковачке Медицинске школе, који ће данас посетити места сећања на своје најмилије. Запалиће свеће и положити цвеће које је његова Ана веома волела, крај спомен-плоче на месту страдања и на месном гробљу у Владичином Хану где су двоје двадесетпетогодишњака сахрањени.

Међународни путнички воз 393, на релацији Београд - Скопље, на данашњи дан пре две деценије погођен је са два НАТО пројектила, а још две ракете пале су на оближњи друмски мост на Коридору 10. Када је први пројектил погодио воз, док је прелазио Бистрички мост на Јужној Морави, локомотива и први вагон одбачени су далеко од места страдања. Први пројектил погодио је почетак другог вагона, а други је спржио трећи и залепио за шине четврти вагон. Чули су се јауци преживелих путника. Свуда около било је крви и делова људских тела. Скидали су их и са грана дрвећа. Осећао се мирис спржене коже, а долином на улазу у Грделичку клисуру одјекивао је лелек преживелих.

О овим језивим призорима годинама уназад причају сведоци који су међу првима стигли на лице места. Рођаке појединих путника нико није могао да спречи да уђу у још ужарени вагон. Нису могли да се помире са тим да се догодило оно најгоре. После 20 година, о овим тренуцима говоре као о "празном надању". Идентификовано је 15 погинулих, а више од 50 је повређено. Многа тела нису никада пронађена.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ВЕТЕРАН РАТА 1999. СЕ БАЦИО НА БОМБУ: Преживео пакао на Паштрику, па погинуо као херој

Жарко нам каже да су ћерка и зет тог јутра кренули возом у Владичин Хан, јер је Ивану брат јавио да му је стигао војни позив и да га зове отаџбина. На пут је пошао без икакве дилеме, а и Ана са њим, јер је желела да одложи тренутак њиховог растанка. Били су заједно од бруцошких дана, а у браку тек пет месеци. Обоје су завршавали постдипломске студије као најбољи студенти Природно-математичког факултета у Нишу и радили као истраживачи у лесковачкој фабрици лекова "Здравље".

У време редовног одслужења војног рока, Иван је био на ратишту око Плитвица, па се преко Тузле вратио у Србију. Са тенка на босанском ратишту Момо Капор позајмио је натпис "Смрт не боли" и тако назвао своју књигу коју је Ана читала непосредно пред трагедију. У библиотеку су је, уместо ње, вратили родитељи.

Ана Бјелетић,Иван Марковић, Фото Приватна архива

НАТО је прво негирао напад на воз, али га је касније, ипак, потврдио и назвао "колатералном штетом". Ако нешто од губитка најмилијих више боли, онда је то ово бездушно оправдање за страдање недужних. Лесковац и Владичин Хан са пијететом их се сећају и данас. На адресу Бјелетића стигло је и више од 500 телеграма изјава саучешћа из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ТАЈНА ВЕЛИКОГ КОНВОЈА: Како је 252. оклопна бригада неопажено пребачена на Косово и Метохију

- Ни данас не могу да их читам. Кроз кућу нам је прошло много људи. Био сам тамо двадесетак минута после бомбардовања. То је неописив призор, који никада нећу да заборавим. Тражили смо Ану и Ивана у Владичином Хану и у болници међу повређенима. Није их било. Препознао сам их међу онима који су страдали - прича неутешни Жарко.

У знак сећања на овај злочин над цивилима, који су под бомбама НАТО агресора покушавали да живе нормално, на месту трагедије подигнуто је спомен-обележје на ком је исписано: "Да се не заборави!". Ту се сваке године, 12. априла, окупљају чланови породица погинулих, повређени, представници бројних институција и организација, лесковачке локалне самоуправе и српске железнице. Путнички воз 393, тачно у 11 часова и 39 минута, и данас ће застати на одавно обновљеном Бистричком мосту и огласити се сиреном. Тај звук се већ 20 година шири долином Јужне Мораве и не дозвољава да се стравичан злочин икада заборави.

- Добро је што се широм Србије у последње време организује обележавање свих НАТО злочина. Да те жртве не падну у заборав, и да се новим генерацијама указује на то шта су злочинци урадили - закључује Жарко Бјелетић.

ФОНД АНЕ И ИВАНА

На Природно-математичком факултету у Нишу постављена је спомен-плоча, а формиран је и фонд који носи имена двоје трагично настрадалих супружника. Сваке године додељује се награда најбољим студентима и ученицима гимназија. Неколико награђених сада су професори и предају новим судентима. Они воде и бригу о фонду који и даље подржава најталентованије младе људе какви су били Ана Бјелетић и Иван Марковић.

ЛАЖИРАЛИ СНИМАК

Експлозија НАТО пројектила је била толико јака да је на околним кућама изваљивала врата и прозоре из лежишта. Мештани су били засути срчом. Знали су да су гађани мостови, али никоме није јасно зашто и воз. Трчали су ка месту одакле је куљао густ дим. Вагони су горели, а неки путници су се извлачили кроз прозоре и бежали ка пољу. НАТО је саопштио да је пилот схватио да воз долази на мост у тренутку када није могао да заустави ракете, али је касније установљено да је снимак који је Алијанса емитовала био убрзан 4,7 пута и да је тако лажирана брзина воза.