ЈЕЛЕНА СРПСКИ БАДИ ВАЛАСТРО: Посластичарка прави торте високе 2,5 метара

СВАКО ко види торте Јелене Ујвари (54), посластичарке из сремског села Моровић, помисли да су скулптуре. Заклео би се да су украси на њој од стакла, чипке или сатена, да су разнобојне руже и орхидеје праве, тек убране из врта, а сав тај раскошан накит, бисери и дијаманти из девојачке шкриње. Али чим загризе комад уметничког дела од марципана, чоколаде и шећера, остане збуњен и задивљен спретношћу и умећем жене која је сваки тај детаљ, и најмању шару и машну, направила својим рукама.

Прочитајте још:ПОСЛАСТИЧАРНИЦА ПРАВИ СЛАТКИШЕ ЗА ПСЕ: Љубимцу торта са свећицама

Од прве посластице коју је, бежећи од звука сирене и потресних вести, начинила током бомбардовања 1999. године, па до данас, направила је тоне овог слаткиша. Међутим, издвојила се последњих година по својим уникатним свадбеним тортама, изузетним по изгледу, али и по величини. За њен дар прочуло се и изван граница Србије, па Јелена својеврсна чуда од кремова и патишпања допрема широм наше земље, али и на свадбе у Хрватску, Босну, Грчку, па чак и у Салзбург и Беч, где вековима суверено владају "моцарт" кугле и захер торта.

- Почела сам да правим торте из ината и нужде - прича Јелена. - Као шумарски техничар, иако су у околини Шида била три газдинства, никада није било посла за мене. Ћерка Милица (27) и син Марко (26) имали су седам и осам година када је почело бомбардовање, а моји родитељи су их, из страха да НАТО авиони не гађају војну установу у Моровићу, одвели у кућу мог стрица у Семберији. И тада се десио судбоносни моменат. У киоску сам купила издање "Вечерњих новости", "Наду нову" и специјални додатак о украшавању торти који је написала Марија Савић.

Прочитајте још: Последња радња која прави лицитарско срце

Убрзо је Јелена наручила алат за украшавање и полако почела да пече занат. Прве посластице биле су направљене за пријатеље и комшије, а данас су торте Јелене Ујвари познате надалеко. Радила је и за парове из јавног живота. Зову је српски Бади Валастро, по чувеном посластичару који прави мађионичарска дела од фондана.

- Највећа младеначка торта била је висока два и по метра и тешка више од 100 килограма - прича наша саговорница. - Састојала се од 16 торти, а правило је да све буду различите - реформа, лешник, москва, плазма, естерхази, чоко-оранж, егзотична... - Возила сам је младенцима у Сарајево, који су за мене чули у Загребу. Иако је напољу температура била 42 степена, довезла сам торте хладне, јер имам специјално опремљена возила. Када сам их монтирала и изнела пред госте и младенце, узвици одушевљења, уздаси, аплауз и радост будућих супружника били су ми највећа похвала.

Да би се направио такав горостас од слаткиша, неопходно је три дана целодневног рада. За израду украса, ружа, цветова, чипке, детаља, понекад су потребне и две недеље с пуним радним временом. Велики труд се исплати, па је једина Јеленина реклама препорука оних који су њене торте видели и пробали.

- Једну од највећих торти направила сам за пар из Неготина, а украсе за њу радила сам недељама.

Посла је све више, а руке су само две. Зато, да би постигла да одговори на све наруџбине, највише би волела да пренесе знање ћерки и, када се син ожени, снахи, јер искуство које има и знање, тврди ова вредна жена, вреде злата. А ишчекује, жељно, да најлепше торте прави за своје унучиће.

Фото В. Данилов Бади Валастро

САД СЕ СЕЋА ЗНАКОВА

МНОГО је знакова које данас разумем, а који су потврдили да се све дешавало уз Божју помоћ - каже Јелена. - Осим што сам купила брошуру о украшавању торти, крстила сам се на Свету Петку, и своје умеће данас разумем као дар од Бога. Овај посао унео је у мој живот много дивних људи и пријатеља. Марији Савић, која је написала приручник и донела у нашу земљу потпуно нове идеје, од које сам купила први алат, дугујем највећу захвалност за оно што сам данас постигла. Данас смо блиске пријатељице, а она је кума мојој ћерки.

ТЕЖАК ПОЧЕТАК

НИЈЕ било лако на почетку - прича Јелена. - Да бих купила неопходан алат за украшавање, морали смо да се одричемо много тога, а првих година сву зараду смо улагали. Супруг и ја смо, кад сам решила да ћу се тиме бавити, истог дана оставили цигарете и купили шпорет на кредит. На старом нисам могла да спремам посластице за продају. Сада је то породичан посао, у који улажемо труд све четворо. Осим тога што се новим начином украшавања није бавио нико код нас када сам почињала, није било интернета, књига, а данас, када свега има, искључиво радим "из главе".