Мигел због Катарине дошао у Руму

КАД судбина дели карте љубави - препреке не постоје! Немоћни су и удаљеност и немогућност комуникације и вишегодишње невиђање. Јер, оно што "амор" науми да споји, нико и никако не може да се раздвоји.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Одем у Багдад, али живећу на Космају

Да је заиста тако, најбољи "сведоци" су Катарина Радовић (33), туристички водич из Руме, и Мигел Хосе Ећери Алписар (28) из Тринидада на Куби. Њихов судбински сусрет, дуг колико траје једна салса, догодио се 2009. године у Мигеловом родном граду. Потом се две године нису видели нити чули, но то их није спречило да се 2013. венчају и да, последње четири године, "гнездо" свијају у Руми.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Африканка се удала у Србији: У Дубони сам први пут видела снег

- Ништа лакше од салсе не може да споји Српкињу и Кубанца - прича Катарина док се присећа првог сусрета са Мигелом. - Групу наших туриста водила сам да обиђу историјски град музеј Тринидад, који је под заштитом Унеска. Увече смо отишли у тамошњу "Casa de la Musica" или "Кућу музике", коју сваки град на Куби има. Мигел је пришао и питао ме хоћу ли да плешем. Наравно да сам пристала.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - БИЗНИСМЕН ИЗ КУВАЈТА ПОСЕТИО НАШУ ЗЕМЉУ: Волео бих да сам српски зет

Одмах после те салсе, прича Катарина, са туристима је морала да крене за Хавану. Са Мигелом, вели, није разменила ни адресу, нити било какав контакт. Посао ју је, потом, одвео у Индију. У овој живописној земљи радила је до децембра 2011, али је највише од свега желела да се врати на Кубу, у земљу у коју се, како каже, заљубила на први поглед.

- Само да се зна да ја нисам био разлог Катаринине жеље да поново дође и ради на Куби - уз осмех казује Мигел на одличном српском. - Док је она радила у Индији, служио сам војску. Срели смо се случајно у истој оној "Кући музике" где смо се и упознали. Али, овај пут нисам дозволио да тек тако оде... Љубав је планула и венчали смо се. Сад нас, ево, у срећном браку. Живели смо на Куби, две године. За то време Катарина је радила као туристички водич у Перуу, Боливији, Аргентини и Мексику, док сам ја као рестауратор радио у Тринидаду. Онда смо, крајем 2013, одлучили да се преселимо у Србију.

Овде их је раширених руку дочекала породица Радовић, а за свој будући дом добили су кућу Катарининог деде Петра и баке Вере. Од те типично сремске куће са окућницом, Катарина и Мигел су направили прави мали рај испуњена неодољивим шармом и "етнологијом" Србије и Кубе.

Мигел је у Србији савладао тајне дубореза

- Од мог деде Петра који је био столар, Мигел је, наследио радионицу са свим столарским алатом - каже Катарина. - Одлучили смо да сав стари намештај задржимо и обновимо. А, с обзиром на то да је те послове радио током рестаурације најважнијих историјских објеката у Тринидаду, Мигелу није фалило ни инспирације ни умећа да и кући и намештају и дворишту удахне нови живот.

Живописно офарбане и осликане столице, столови, креденци, ормани, чивилуци, чак и старински сандук за девојачку спрему, најбоље говоре о Мигеловим вештинама. Нема комада старог намештаја који није обновио.

- Моји деда и тата су прави мајстори у обради дрвета, најчешће кедра и махагонија - наставља Мигел. - Од њих сам научио све осим дубореза. Умеће дрворезбарења, савладо сам тек овде у Србији уз помоћ овдашњих мајстора и интернета. Био је то за мене велики изазов, докупио сам алат, "вежбао" на меким врстама дрвета, најчешће на липи... Ових дана планирам да направим и сиљон, кубанску столицу за љуљање, коју има свака кућа на Куби. Тамо је без ње живот, просто, незамислив, па ни овде кућу не могу да замислим без ње.

О квалитетном и истински уметничком Мигеловом дрворезбарењу, најпре се причало у Руми, али је добар глас "пукао" и даље.

- После опремања неколико кафића у Руми, наруџбине су почеле да ми стижу и из других градова - прича Мигел. - Радим стилске столове, столице, украсе од дубореза за намештај. Недавно сам први пут урадио и икону Светог Николе. То је било за пробу, а сада се припремам да изрезбарим и икону Светог Томе, јер је он заштитник и слава Катарининих родитеља. Има времена да је урадим по канонима и лепо. Наоружам се стрпљењем док је Катарина на неком од путовања, па длето у руке. Дрво је племенито и има душу, па кад се нешто ради од срца, сигурно ће бити како треба...

Овај млади брачни пар је уз кућу уредио и једну "тропску" одају у којој гаје кактусе и цвеће "из Мигелових крајева". Друштво им, засад, праве пет мачака и три пса. О деци још не размишљају. Повремено путују заједно, воле да виде свет, да упознају друге људе и културе. И једва чекају да поново крену пут Кубе. Тамо им је, кажу, други сигуран дом, Мигелови родитељи и сестра, много пријатеља...

ПРВИ СНЕГ И "ХЛАДНИ" СРБИ

ОБОЖАВАМ снег, а први пут кад сам га видео трчао сам по дворишту као мало дете - прича Мигел. - Али, морам да признам да су ми највеће изненађење били "хладни" Срби. Када смо први пут отишли у кафић био сам шокиран. Мушкарци седе на једној, жене на другој страни, не разговарају. На Куби није тако, па ми се учинило да су Срби "хладан" народ. Схватио сам, ипак, да није тако. У односу на Европљане Срби су - врели Кубанци!

НАЈЛАКШЕ САВЛАДАО СРПСКА КОЛА

ДОК је учио српски језик, Мигелу је најтеже било да савлада изговарање наших слова "ћ", "ђ" и "ч" - каже Катарина. - Требало му је годину и по да се опусти и осмели да српски говори у друштву. На све друго се брзо привикао, а најбрже је научио да игра наша кола. Одмах је "ухватио" и ритам и кораке. Права је атракција кад заигра наша колца на свадбама и другим весељима.

Захвални туристи Катарини шаљу фотографије са места на које их је водила