Народ читао Новости између редова

ПРЕТПОСЛЕДЊИ дан маја 1968. године. На 14. пленуму ЦК СКС Добрица Ћосић је заједно са професором Јованом Марјановићем дигао глас против све очигледније националне неравноправности и угрожености српског народа на Косову и Метохији. У завршној речи, после жестоких оспоравања и напада, остао је доследан свему што је изговорио дан раније о прогону Срба из покрајине и о тешким проблемима југословенске стварности. Говорио је без цинизма и ироније, без политичке полемике с појединцима. Говорио је достојанствено, као књижевник а не политичар.

Нешто раније, у паузи завршне седнице пришао му је Петар Стамболић, председник ЦК СК Србије, питао га је да ли ће се јавити за реч и шта ће рећи.

- Не тражимо ми од тебе да се посипаш пепелом. Реци само да ниси био обавештен о стању на Косову - саветовао га је Стамболић.

- Обавештен сам, а ви сте обавештенији од мене. Не одустајем од својих уверења. Два дана ви мене клевећете и блатите - био је доследан Ћосић.

- Размисли, Добрице. Ти не знаш шта се спрема. Бићеш одговоран за последице свог иступа.

- Ви сте одговорни за последице мог иступа! - одговорио је писац.

"Викао сам неуљудно. Да не слушају нашу жестоку расправу и мој бес, чланови ЦК су ушли у салу. И келнери са шанка бифеа повукли су се у кухињу да не чују моју срџбу на Петра Стамболића", забележиће Ћосић у "Пишчевим записима".

ПРОФЕСОР Марјановић и Ћосић нашли су се пред посебном комисијом ЦК у којој су били Милија Радовановић, Бора Симић, Мирко Тепавац, Бора Павловић, Кадри Реуфи, Мирко Поповић и Милорад Никшић. На њихов предлог усвојен је закључак којим се осуђују њихова излагања "као супротна начелима и тековинама СКЈ и енергично одбацују увреде које су они упутили комунистима у покрајинама и другим републикама".

Приликом гласања подигла се шума руку. Само једна је била против. Човек који је дао подршку Ћосићу и Марјановићу звао се Раја Недељковић.

Непосредно после овог пленума ЦК Србије на столу Мирка Стаменковића, главног и одговорног уредника "Вечерњих новости", нашао се фељтон о прогону Срба у Комбинату Трепча из пера дописника из Косовске Митровице Љубомира Михајловића. Била је то прича у којој је отворено указивано да је на таласу искључења Ћосића и Марјановића из ЦК СК Србије у Комбинату Трепча почело масовно смењивање Срба који су били на директорским местима.

Љубомир Михајловић био је већ годинама врло агилан дописник "Новости". Његови текстови су често били најављивани на насловној страни: "Ко обија косовске возове", "Како држава грицка Трепчу", "Бакали сто метара испод земље"...

- Када су ми дали тај рукопис збуњено сам гледао у текст. Учинило ми се да би то био самоубилачки потез ако га објавимо. Када сам га поново прочитао, помислио сам - хајде да у договору са аутором објавимо, али без тврдњи и отворених алузија о прогону Срба у Трепчи. Зашто не бисмо оставили читаоцима да сами извуку тај закључак. И уместо о "прогону", фељтон је и насловима, али и текстом говорио о наглом "паду производње и унутрашњим неспоразумима". А увек после тих чињеница, као "случајно", наводили смо имена ранијих директора, Срба, дотле успешних, који су последњих месеци замењени. Опет, само наводећи имена и квалификације Албанаца - сведочи Мирко Стаменковић о тим данима.

ТАКО су "Новости" на индиректан начин дале слику о дешавањима у великом комбинату. Фељтоном "Политичко подземље у Трепчи" посредно је речено да је до пада производње дошло због уклањања комплетног квалификованог српског кадра и довођења на та места неискусних или неквалификованих људи, само зато што су Албанци.

Најболнија тачка у Трепчи била је смена Часлава Живковића, генералног директора, човека који је подигао комбинат до светских размера. Пошто није било других аргумената, званично је саопштено да се он повлачи из здравствених разлога.

Док је фељтон објављиван нико, ни из Београда али и из Приштине, није протестовао. Није ни могао јер су сви подаци били апсолутно тачни. Међутим, у Митровици није било баш тако. До аутора текста стижу поруке, да уколико се серијал не заустави биће ухапшен. И није дуго чекао. Једног јутра док се Љуба Михајловић бријао, позвао га је тадашњи секретар Покрајинског комитета Савеза комуниста Србије, иначе Црногорац, Блажо Радоњић, и рекао му: "Склањај се из куће, пошла је екипа УДБ по тебе!" Било је касно за склањање. Пред вратима била су двојица "другова" - један Шиптар, како се тад говорило, а други Србин.

На срећу дописника, тих дана ће се огласити и Латинка Перовић (секретар СК Србије од 1968. до 1972), која ће развој догађаја у Трепчи назвати сечом кнезова. Притисак и претње попуштају... Љуба Михајловић је данас најстарији живи дописник. Са "Новостима" је сарађивао 20 година до преласка у Београд, где ће бити покретач и директор Комерцијалне банке.

Душан Јолић, дописник из ондашњег Титограда

У СТВАРАЊУ угледа "Новости" велики допринос су иначе дали дописници. Њихово свакодневно сведочење о људима и догађајима доводило је до блиских сусрета са локалним функционерима у чијим рукама је била власт. И ти сусрети су неретко доводили до сукоба, нарочито када текстови нису били по вољи моћника.

Дописник из Приштине Златко Стевић је имао 1968. године сукоб са тада моћним Махмутом Бакалијем због побуне Универзитету у Приштини. Суштински спор је био у томе у чијим је рукама био оригинални записник о бунту високошколаца. Руководство покрајине је свуда слало фалсификовани документ. "Новости" су о томе дискретно писале, зато што је оригинал био у рукама дописника Стевића. Бакали и његови сурадници прво протестују, затим прете и најзад туже Централном комитету.

Када је до редакције стигла информација да ће Стевић бити ухапшен, Милојка Млађеновић, шеф дописне службе, "мајка свих дописника", дошла је на идеју да се он склони ван Приштине. И тако је било до суђења. На процесу тужилац је прочитао оптужницу и позвао се на Универзитетски комитет СК, тврдећи да има у рукама "оригинал" извештаја. Тада на сцену ступа адвокат Перовић који је заступао "Новости" и показао прави извештај.

Мирко Стаменковић, бивши главни и одговорни уредник "Новости"

Тужиоц је брзо схватио шта је фалсификат а шта оригинал. Затражио је од судије паузу. Суд се повукао и суђење није настављено.

Стевић је победио Бакалија!

- ЈЕДАН од првих задатака који сам добио од главног уредника Слободана Глумца, преласком из "Борбе" у "Новости" - каже Мирко Стаменковић, бивши главни и одговорни уредник - био је код Цвијетина Мијатовића, који је заменио ратну легенду Ђуру Пуцара на челу ЦК СК Босне и Херцеговине, по сваку цену спасем дописника из Тузле Николу Смиљића, којег је прогањао "локални паша" - Пашага Манџић.

Шта се заправо догађало? Колега Смиљић је објавио текст под насловом "Паша и аги соли памет", у коме пише да је Пашага Манџић у државном стану о државном трошку реновира не једно, већ два купатила!

- Са Цвијетином Мијатовићем сам се сусрео, био је ту и један члан Извршног комитета ЦК БиХ. Мијатовић нам је дао задатак да "решимо тај проблем" - наставља своје сведочење Мирко Стаменковић.

Љубомир Михајловић, новинар и банкар

Том члану Извршног комитета Стаменковић је покушао да објасни зашто би било лоше да се дописник протера из Тузле. Међутим, човека кога је Цвијетин Мијатовић задужио да спроведе налог, као папагај је понављао:

- Када ће Смиљић бити пребачен из Тузле у неки други град?

Човек врти једно исто питање. Стаменковић не одустаје од тврдње - зар може да се сакрије од јавности да је човек протеран у социјалистичкој Југославији због купатила, јер цела Тузла то зна и шири причу од уста до уста.

И није успео да спасе Смиљића.

Онда је Слободан Глумац проценио да је паметније да Смиљића преселимо у Бањалуку, где је остао три месеца.

- И погрешили смо - записао је Мирко Стаменковић у својим сећањима. - Протеривање је безмало постало манир. Локални моћници су ојачали, почели су да изигравају "малог Броза" и свако је од свог среза или града покушавао да направи "лични феуд"! И где год смо попустили, касније смо се кајали. Била је то тешка борба. Поготово у почетку. Она је вођена у затвореном простору партијских форума, где смо ми били слабија страна. Тек када смо успели да изиђемо у јавност - притисак је јењавао и успевали смо да се супротставимо "локалним феудалцима без феуда"!

Никола Смиљић дописник из Тузле

У Тузли су привремени премештај дописника схватили као слабост "Новости". По повратку, између 1971. и 1975. године, три пута је слат судији за прекршаје. Једном је одлежао 10 дана у затвору "због саобраћајног прекршаја" иако уопште није возио кола.

Ово су били само неки примери како су "Новости", и поред свих ограничења, знале и да обилазним путем укажу на неке појаве.