Вином и ракијом чувају огњиште

БРАТА и мене ово имање је отхранило и одшколовало. Он је доктор пољопривредних наука, а ја сам завршио права. Обојица с породицама живимо у Београду, али сваки слободан тренутак проводимо у родном селу, сложни и чврсто решени да се наше огњиште никад не угаси и да наша деца, кад стасају, наставе да имање одржавају и проширују.

Овако прича адвокат Звонко Лукић (56), који са супругом Слађаном (34), сином Владимиром (11) и ћерком Наталијом (10), безмало цело лето проводи у родном Бабајићу код Љига. Данас, Лукићи имају 40 хектара земље, највише шуме и пашњака. Воћњак се простире на осам, виноград на три хектара. На плацу око куће, на 70 ари, посетилац као да је у времеплову - очувани су и столетни објекти - магаза, мишана, млекар, качињак...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - РАКИЈА СА 27 ВРСТА ТРАВА: Наше "здравље", а француско име

- Генерације наших предака обавезују брата и мене да очувамо оно што су они пре нас стекли - каже Звонко. - Изузетно сам везан за Бабајић и љишки крај, сваки слободан тренутак искористим да из Београда, из суднице, или адвокатске канцеларије, дођем у село, право у воћњак, или виноград, јер имање захтева велики рад. Мом брату Милошу и мени основни циљ је да се имање настави да живи. Колико смо новца у то уложили, ни сами не знамо.

У шљивику рађају чачанка родна, ранка, пожегача, тимочанка... у воћњаку имају и кајсије, планирају да засаде и дуње. У винограду пино ноар, шардоне, тамјаника, а стасаће и чокоти аутохтоне српске сорте грожђа - прокупца.

- Још је прадеда пекао ракију, па смо брат и ја наставили ту традицију - каже Звонко. - Успели смо, великим залагањем, умећем, али и љубављу, да произведемо ракију која је освојила сва могућа признања у Србији, симболичног назива "декада", које и објашњава њену суштину, јер се прави од шљивовице која одлежи најмање десетак година. Познаваоци жестоког пића кажу да је у рангу са француским коњаком.

Звонко са породицом

Лукићи тренутно производе осам врста ракија и четири врсте вина.

- Када смо пре осам година почињали, позајмила сам неколико књига са Пољопривредног факултета и убрзо се из економије, што ми је струка, пребацила на воћарство - каже Звонкова супруга Слађана. - Временом, потпуно сам овладала производњом ракије. Економски гледано, од овога се не може живети, сву производњу дотирамо. Циљ нам је да за пар година будемо на позитивној нули, да имање само себе одржава.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Каберне за високе званице

Запошљавају двоје радника, потребна су најмање још четири. Преко лета, буде и тридесетак сезонаца. Ангажују, веле, углавном рођаке, комшије, сељане...

- Настојимо да, колико можемо, помогнемо да се читав крај подигне, да се ради, да имања не буду у корову, а куће и дворишта не остану пуста - каже Звонко. - Сматрамо да је кључ за опстанак села у породичној производњи, уз поштовање квалитета и рокова, тако ми радимо. На нашем имању има много посла, а ангажовањем радника, берача током лета и јесени, економски помажемо родном Бабајићу.

АМАНЕТ

ДВОРИШТЕ Лукића је прави рај. Сви се одушеве кад кроче у некадашњи качињак, који је претворен у подрум вина, где се пиће за богове може дегустирати уз козји сир, пршуту...

- Наша ракија стигла је у Америку, Канаду, Аустралију - каже поносно Звонко. - У њој су сабрани векови преданог рада наших предака, али и великог одрицања моје мајке Бранке и покојног оца Драгише, који би сигурно био поносан што смо брат и ја и наше породице наставили оно што нам је у аманет оставио.

Милош и Звонко Лукић

НИШТА БЕЗ СЛОГЕ

- ИАКО наша деца живе у Београду, надамо се да ће наставити ово што смо започели - каже Звонко. - Без тога, сав наш труд не би имао смисла. Ћерка Наталија, на пример, с великим задовољством помаже у радовима на имању. Сложно радимо брат Милош, његова супруга Слађана, ћерка Анђела и син Матија, као и моја супруга Слађана, син Владимир и ћерка Наталија. Без слоге, нема ни берићета.

На имању су очувани и неки столетни објекти

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Оперски певач међу чокотима