Су­ро­ве по­ру­ке ван­да­ла

СВЕ ви­ше бле­де успо­ме­не на 9. мај 1945. ка­да је ка­пи­ту­ла­ци­јом Не­мач­ке, ко­нач­но за­вр­шен Дру­ги свет­ски рат. Све је ма­ње преживелих уче­сни­ка те ка­та­кли­зме. У удж­бе­ни­ци­ма за на­ше ђа­ке лек­ци­је о сло­му фа­ши­зма све­де­не су на са­мо не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца. А спо­ме­ни­ци они­ма ко­ји су по­ра­зи­ли нај­ве­ће зло све­та, ти бе­ле­зи про­шло­сти кле­са­ни да под­се­ћа­ју и опо­ми­њу - по­ср­ћу под удар­ци­ма не­ке су­ро­ве вој­ске чи­ји је циљ да се све ан­ти­фа­ши­стич­ко за­тре, за­бо­ра­ви, оскр­на­ви и по­ни­зи.
За­што се то на­ма до­га­ђа?

БЕЗ ЗА­БО­РА­ВА
ОВО пи­та­ње по­ста­ви­ли смо но­во­сад­ском ва­ја­ру Јо­ва­ну Сол­да­то­ви­ћу, ко­ји се, као млад чо­век с пу­шком бо­рио про­тив фа­ши­зма, а за­тим, као умет­ник, дле­том ове­ко­ве­чио оно за шта се бо­рио.
- Огор­чен сам - каже ва­јар. - Не раз­у­мем от­куд мла­дим љу­ди­ма та по­тре­ба да пре­зи­ру на­шу ан­ти­фа­ши­стич­ку бор­бу и хе­рој­ство ис­ка­за­но у њој. Не мо­гу се­би да об­ја­сним тај бес ко­ји ис­ка­зу­ју скр­на­ве­ћи пар­ти­зан­ске спо­ме­ни­ке. Рат је за ме­не увек био не­ху­ман. За­то сам и на­сто­јао да мо­је скулп­ту­ре бу­ду ху­ма­не по­ру­ке. Уда­ра­ју­ћи дле­том по ка­ме­ну, ни­кад ни­сам по­ми­шљао на осве­ту. Же­лео сам са­мо да го­во­рим о они­ма ко­ји су на­шу сло­бо­ду пла­ти­ли сво­јим животом.
Сол­да­то­ви­ћу сме­та гру­бо по­ли­тич­ко иг­но­ри­са­ње на­ше по­бе­де над фа­ши­змом. На­по­слет­ку, каже он, то је не­што што се не може из­бри­са­ти, ма ко­ли­ко на то­ме ра­ди­ле од­ре­ђе­не по­ли­тич­ке сна­ге. Оне мо­гу да је пре­ћу­те, али не мо­гу да је обез­вре­де.
Ка­ко се ме­ња по­ли­ти­ка, та­ко се, на жалост, ме­ња­ју љу­ди и њи­хо­ва схва­та­ња, на­гла­ша­ва Сол­да­то­вић. Ето, кад је у Хр­ват­ску до­шла но­ва "де­мо­крат­ска" ХДЗ власт, ван­дал­ски је сру­ше­но, оскр­на­вље­но, оште­ће­но или укло­ње­но 3.500 ан­ти­фа­ши­стич­ких спо­мен обележја. Те­шко је на­ћи ме­сто у ко­ме ни­је са зе­мљом срав­њен по­не­ки пар­ти­зан­ски спо­ме­ник. Али, то, на жалост, ни­је ка­рак­те­ри­стич­но са­мо за Хр­ват­ску.
- Знам - каже ва­јар - шта је учи­ње­но пар­ти­зан­ском спо­ме­ни­ку на Ко­за­ри, јед­ном од на­ших нај­зна­чај­ни­јих кул­тур­но исто­риј­ских спо­ме­ни­ка ко­је је из­ва­ја­ла ру­ка јед­ног Ду­ша­на Джа­мо­ње. Кад ви­дим шта је би­ло са спо­ме­ни­ци­ма дру­гих ауто­ра, ја до­не­кле мо­гу да бу­дем и за­до­во­љан. Мо­је скулп­ту­ре су углав­ном одо­ле­ле на­ср­та­ју ру­ши­те­ља. До­га­ђа­ло се, исти­на, да ван­да­ли и њих сру­ше, али сам их ја увек из­но­ва по­ди­зао, по­пра­вљао. И док бу­дем жив, та­ко ће би­ти.
Ве­шти пр­сти мај­сто­ра Јо­ва­на Сол­да­то­ви­ћа дле­том су об­ли­ко­ва­ли ка­мен од ко­га је на­ста­ла чу­ве­на скулп­ту­ра "По­ро­ди­ца" на Ду­нав­ском ке­ју у Но­вом Са­ду, по­све­ће­на жртвама зло­гла­сне ра­ци­је у ко­јој су ја­ну­а­ра 1942. фа­ши­сти уби­ли и ба­ци­ли под лед не­ко­ли­ко хи­ља­да Ср­ба и Је­вре­ја.

ГЛЕ­ДАО ЗЛО­ЧИН
СОП­СТВЕ­НИМ очи­ма гле­дао сам тај зло­чин са дру­ге стра­не Ду­на­ва - при­се­ћа се наш са­го­вор­ник. - За­те­као сам се у Срем­ској Ка­ме­ни­ци, по по­врат­ку из Зе­му­на где сам ишао по пар­ти­зан­ском за­дат­ку. Жи­ва у тер­мо­ме­тру би­ла је ис­под 20. по­де­о­ка. Дах се ле­дио у ва­зду­ху у ко­ме су се ме­ша­ли пу­шча­ни хи­ци и са­мрт­ни кри­ци жртава. Тај стра­вич­ни при­зор по­сма­трао сам са јед­ним све­ште­ни­ком, и оно што сам та­да ви­део ни­кад ни­је иш­чи­ле­ло из мог се­ћа­ња.
Сво­ју "По­ро­ди­цу" за­у­ста­вље­ну на оба­ли Ду­на­ва, Сол­да­то­вић је из­ва­јао две де­це­ни­је по­сле стра­вич­ног зло­чи­на и по­ста­вио је на оба­ли ре­ке ко­ја је од­не­ла жртве.
- Доц­ни­је, ка­да су исто­ри­ча­ри до­ка­за­ли да је број жртава био ве­ћи од упи­са­них на ка­ме­ним пло­ча­ма, по­ве­ла се рас­пра­ва да ли уно­си­ти но­ва име­на - при­ча умет­ник ко­ји је због то­га пла­тио лич­ни цех. - Сло­ми­ли су ми ру­ку не би ли ме спре­чи­ли да на­ста­вим да ва­јам, а би­ло је и по­ку­ша­ја да се уни­ште тек­сто­ви са име­ни­ма је­вреј­ских жртава.
Сол­да­то­вић се ни­је упла­шио ни одложио дле­то. На­ста­вио је да ва­ја. Ис­кле­сао је би­сту пе­сни­ка Скен­де­ра Ку­ле­но­ви­ћа, за­тим "На­ри­ка­чу", чи­ја је фи­гу­ра на­пра­вље­на пре­ма Ку­ле­но­ви­ће­вој "Мај­ци Кне­жо­пољ­ки" и по­ста­вље­на ис­пред основ­не шко­ле у вој­во­ђан­ском се­лу Ђур­ђе­ву. Нје­го­вих шест брон­за­них ср­на план­ду­ју у Јај­цу, по­ред објек­та у ко­ме је про­гла­ше­но шест ре­пу­бли­ка Ав­но­јев­ске Ју­го­сла­ви­је. На Иг­ма­ну се за­у­ста­вио ње­гов "Је­лен" из­ва­јан у част Олим­пи­ја­де у Са­ра­је­ву, за­тим спо­ме­ник на Срем­ском фрон­ту, оскр­на­вљен 1975. го­ди­не...

СТАЛ­НА БРИ­ГА
СОЛ­ДА­ТО­ВИЋ је обележио тра­ге­ди­ју Хи­ро­ши­ме скулп­ту­ром ко­ја је део стал­не по­став­ке у овом ја­пан­ском гра­ду, ко­га су Аме­ри­кан­ци спржили атом­ском бом­бом. Из­ва­јао је и Кон­фу­чи­ја, али фи­гу­ра овог ки­не­ског му­дра­ца још ча­ми у ма­га­ци­ну, јер је у НА­ТО бом­бар­до­ва­њу из­го­ре­ла згра­да ки­не­ске ам­ба­са­де у Но­вом Бе­о­гра­ду, где је тре­ба­ло да бу­де по­ста­вље­на.
Иако се ни­кад ни­је пот­пи­сао ис­под свог де­ла, Јо­ван Сол­да­то­вић бри­не о сва­ком од њих, ма где "живела".
- Са мном су и кад оду од ме­не - каже ва­јар. - Она но­се мо­ју по­ру­ку љу­ба­ви и живота. Жао ми је са­мо што се тај је­зик ху­ма­но­сти све ре­ђе чу­је и све ма­ње раз­у­ме.