ПРОДАЈА ПКБ: Галабија над српским ораницама

ЈЕДИНСТВЕН У СВЕТУ

Мало је познато да је ПКБ по величини скоро као цео Београд. Простире се на готово 30.000 хектара, док урбана површина града износи око 36.000 хектара, односно 360 квадратних километара. Не постоји такав пољопривредно-прехрамбени систем нигде у свету, који у склопу свог пословања има могућност да развија нове производе, попут института или огледног добра, а да истовремено поседује способност да самостално прехрамбеним производима снабдева велеград у довољним количинама, и да се притом налази на самом рубу престонице.

По српској традицији, поколењима никада није било дозвољено да распродају непокретну имовину-земљу, ако би у било ком селу у Србији неко то урадио, изгубио би углед и поверење сељана. „Ни најсиромашнији сељак у најзабитијем селу Србије никада не продаје њиву испред кућног прага, ако није животно угрожен. А ПКБ је њива, не испред већ у Београду – кућном прагу Србије“, поручивао је својевремено агроекономиста Миладин Шеварлић.

ЈЕДИНА ПОНУДА

Иако је продаја ПКБ-а дуго припремана и најављивана, после велике помпе, за овог пољопривредног гиганта стигла је само једна понуда. Министарство привреде је у петак (14. септембра) саопштило да је за купца ПКБ-а прогласило „Ал Дахру“, српски огранак арапске компаније, која је за ову корпорацију понудила 105,05 милиона евра. Министарство привреде је том приликом подсетило да је почетна цена одређена у износу од 50 одсто процењене вредности предмета продаје на дан 31. децембра 2017. године, што је тада износило 104.554.593,74 евра.

На продају је понуђено 16.785 хектара земљишта ПКБ-а на Палилули, у Сурчину и Зрењанину, као и стока, објекти, опрема, резервни делови. Понуђена је и имовина зависних друштава – Еколаба, Института ПКБ Агроекономик и Ветеринарске станице ПКБ.

„Ког власника ће бити брига за студента Пољопривредног факултета у Земуну који следеће године слави 100 година? Све велике земље имају научноистраживачке центре са својим земљиштем, и то је потребно и Србији и Београду“, прокоментарисао је за „Данас“ агроекономиста Милан Простран, огорчени противник продаје ПКБ-а и попуштања под притиском ММФ-а, истичући да његову струку највише вређа како се јефтино продаје обрадиво земљиште.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОНУДА ЗА ПКБ: Прешли праг за 500.000 евра

Из продаје је изузет део ПКБ-овог земљишта око приступних саобраћајница новом мосту и целој тој „северној тангенти“ од 21 км дужине. Колико је то тачно хектара и којих, тек треба да одреде урбанисти, па да се оно претвори у грађевинско земљиште. Прве, незваничне процене су да се ради о 400 до 700 хектара. Све остало се продаје; зграде, машине, стока, па чак и земљиште. И за земљиште намењено продаји има тврдњи да се ради о државном земљишту, које је ПКБ рентирало по пречем праву закупа. А закон јасно забрањује продају државног земљишта.

На продају су понуђене и две парцеле градског грађевинског земљишта у Борчи од 1,8 хектара и 1,2 хектара, по почетној минималној цени од 939.113 евра, односно 284.000 евра. Мада и око ових цена има неслагања, као и прошле године, када је ПКБ, наводно, продао компанијама МПЦ и „Лидл“ пет хектара пољопривредног земљишта у грађевинској зони (код насеља Греда Борча), за 700.000 евра по хектару. Није било ни званичне потврде ни демантија, иако упућени тврде да се вероватно ради о 7.000 евра по хектару, што, насупрот поменутој, представља невероватно ниску цену.

Тек, званично процењена укупна вредност земљишта, грађевинских објеката и опреме је 208,5 милиона евра, удела од 29 одсто капитала Еколаба у власништву Акционарског фонда 214.700 евра, а 45,77 одсто Института ПКБ Агроекономик 431.300 евра. Вредност стада је 17,3 милиона евра, али тај износ није ушао у почетну цену, већ ће цена за стадо бити одређена према попису који ће бити урађен непосредно пре увођења купца у посед и износиће 100 одсто процењене вредности стада на дан пописа. Закључење купопродајног уговора се очекује у наредном периоду, након што Управа за спречавање прања новца достави Министарству привреде обавештење да за то не постоје сметње, навело је Министарство у саопштењу.

АЛ ДАХРА

Наравно, тешко је утврдити, мада исто тако и одагнати сумњу, да је и ова продаја скројена по мери познатог купца. Један од услова био је да је потенцијалном купцу претежна делатност пољопривреда или трговина пољопривредним производима. Морају да докажу да су лане самостално или на консолидованом нивоу остварили приход од најмање 400 милиона евра, услов који чак ни наши тајкуни, и сами доскорашњи претенденти на овај комбинат, Петар Матијевић и Миодраг Костић, не испуњавају. „Ал Дахра Србија“ основана је у марту ове године, тако да је извесно да ће износ прихода доказивати преко оснивача – „Ал Дахра агрикалчер“ из Уједињених Арапских Емирата.
„Ал Дахра“ је и раније у више наврата показивала интересовање за ПКБ. Представници Владе Србије и „Ал Дахре“ су 2013. године у Абу Дабију потписали уговор о заједничком улагању у српску пољопривреду у вредности 400 милиона евра. Уговор о заједничком улагању у Абу Дабију потписао је тадашњи министар финансија и привреде Млађан Динкић. Тај уговор није реализован, а компанију „Ал Дахра“, која је по уговору са Владом Србије требало да преузме тадашња предузећа у реструктурирању „Бачка“ из Сивца, „Јадран“ из Нове Гајдобре, „Млади Борац“ из Сонте и „Агробачку“ из Бача, наследила је фирма „Ал Равафед“. Она је у дугорочни закуп добила земљиште Војне установе Моровић у Карађорђеву као и сивачко предузеће.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - НОВОСТИ ИСТРАЖУЈУ: ПКБ још може да храни Србију (ФОТО)

Али се зна да је „Ал Дахра“ једна је од компанија које се често помињу у извештајима организација које се баве проблематиком „отимања земље“ (land grabbing), као и у извештајима Европског парламента. У извештају међународне невладине организације ГРАИН за 2016. годину наводи се да су компаније из Уједињених Арапских Емирата „Ал Дахра“ и „Ал Равафед“ и немачки „Тенис“ у Србији „отимачи земљишта“, док Одбор за привреду и социјална питања Европског парламента наводи да је укупног пољопривредног земљишта у Европи све мање, а све је више земље у рукама одређених великих предузећа па тако један одсто пољопривредних газдинстава контролише 20 одсто пољопривредног земљишта у ЕУ, а три одсто пољопривредних газдинстава контролише 50 одсто пољопривредног земљишта.

Треба подсетити, „Ал Дахра“ је и лане била виђена као најозбиљнији купац ПКБ-а. Председник Александар Вучић, тада као премијер, разговарао је у јануару 2017. у Давосу с директором арапске компаније о могућностима ове инвестиције, а тема разговора, како је наведено на званичном сајту Владе Србије, био је и модел приватизације ПКБ-а.
„Све што је добро за Србију, ми смо спремни да урадимо. Желимо да развијамо пољопривредну индустрију и за то имамо велике планове. Наша компанија има обезбеђено тржиште за све пољопривредне производе“, рекао је директор компаније „Ал Дахра“ Хадим Ал Дареј.

ИСТОРИЈАТ ПРОПАДАЊА

Према подацима, пре приватизације у Србији је било 108 пољопривредних добара и 91 комбинат, од чега се већина налазила у Војводини. У процесу сурове својинске трансформације, скоро по принципу првобитне акумулације капитала, поништена је свака трећа продаја, многа предузећа су угашена и уништена, да би не баш мало њих доспео у руке криминалаца попут Дарка Шарића и њему сличних, неких су се докопали Арапи а неких домаћи тајкуни као што су Костић, Мишковић, Матијевић…

Сама историја корпорације (некада комбината) ПКБ све до почетка приватизације у Србији, до пре скоро две деценије, била је пример пољопривредно-прехрамбеној индустрији региона. А да би то постала, деценијама се после Другог светског рата од Панчевачког рита „отимала“ и исушивала земља и на основу примарне производње стварала јака прехрамбена индустрија.

У процесу приватизације најпре су продата предузећа „Фриком“, „Имлек“ и кланица „Имес“. Нејасно је како је уопште дошло до издвајања тих предузећа из ПКБ-а одмах по формирању владе после промена 2000. године, али и још неких, као што су „Пекабета“, „ПКБ Банка“, „ПКБ воћарске плантаже Болеч“, „Визељ – фарма свиња“… Како је „Визељ“ постао акционарско друштво и зашто је кланица ИМЕС доведена до стечаја?
Прве веће сумње и проблеми појавили су се кад је Скупштина града пре неколико година покушала да „Ал Дахри“ прода око 5.000 хектара газдинства „7. јули“. Када су налетели на тоталну конфузију и недефинисане власничке односе над земљиштем, Арапи су се повукли.

Следи неуспели покушај приватизације Агенције за приватизацију, која је у децембру 2015. објавила јавни позив за продају имовине ПКБ, али на отварању понуда у марту 2016. није било заинтересованих. После тога продаја је обустављена и наложена је нова процена вредности капитала. У септембру 2016. године Скупштина града Београда је одлучила да се Републици Србији пренесу акције у ПКБ-а које су у власништву града, на основу поступка који је 15. августа покренула Влада Србије. После неуспеле продаје 2016, почетком августа ове године у листу „Политика“ је објављен оглас да држава поново намерава да прода имовину ПКБ.

ЗА ПРОДАЈУ И ПРОТИВ ЊЕ

Подељена око питања да ли је ПКБ требало приватизовати или не, стручна јавност је сагласна у једном – поступак продаје овог некада успешног гиганта није се одвијао како треба јер од почетка приватизације много тога није било ни јасно ни транспарентно.
Тако професор Економског факултета Милојко Арсић, према сајту „БИЗлајф“, сматра да је продаја ПКБ-а добро решење. „Нема разлога да се држава бави производњом хране. То не постоји у тржишним економијама“, сматра Арсић и оцењује и да је јединствена продаја ПКБ-а, а не распарчана продаја земљишта, ефикасније решење. Поручује и да не треба дозволити да се пољопривредно земљиште трансформише у грађевинско и да то сваком потенцијалном купцу треба назначити.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПКБ: Арапи стижу, радници на опрезу

И други економисти са либералним економским приступом привреди, попут економског новинара Мише Бркића, присталице су приватизације ПКБ-а, уз тезу да су политичари који нису успели до сада да га продају само „дали крила љубитељима радничког самоуправљања и државне својине да поново дигну глас и да почну да причају како ПКБ треба да остане државни и како треба да постане шпајз из кога ће да се храни Београд, а држава ће да покрива све губитке ПКБ-а. И онда ће грађани Пријепоља, Бајине Баште и Лесковца да својим новцем преко буџета Србије финансирају ПКБ који треба да храни Београђане. Зашто би то радили грађани, рецимо, Бајине Баште?“

Ови коментатори углавном критикују само приступ и поступак приватизације, наводећи да није добро за тендер што је само „Ал Дахра“ остала као заинтересовани купац; да један учесник на тендеру подразумева неуспех и да га је требало поништити, нарочито ако се има у виду да је ова фирма већ изазвала доста полемика у јавности…

Ако изузмемо опозицију, која је по својој политичкој природи против свега што чини влада, критичари ове и овакве приватизације сматрају да је реална цена ПКБ-а вишеструко већа од оне која је предвиђена тендером. Упозоравају да климатске промене чине да пољопривредно земљиште вреди све више и да је његова цена и у Србији у великом порасту, због чега с продајом не треба журити. Тврде и да би уз постављање професионалних кадрова на чело предузећа оно у потпуности могло да изађе на „зелену грану“ и послује далеко боље него што је то сада случај. Указује се конкретно и на услове тендера, према којима ће купац, након три године, имати право да промени делатност предузећа, па самим тим и купљеног земљшта, што наводи на то да је могући циљ његова пренамена у грађевинско земљиште.

Управо у полемици на „БИЗлајфу“ саветник за развој и улагања Махмут Бушатлија рекао је да је цена неважна, пошто је ПКБ због свог јавног интереса „непроценљив“, и пита се „ко уопште може да процени вредност најважнијег произвођача хране у земљи?“ Све уз констатацију да се „одричемо последњег упоришта наших реалних потреба, а то је храна“.

Према речима професора Економског факултета Љубодрага Савића у „Блицу“, ПКБ (је) треба(ло) да има посебан статус међу преосталим државним предузећима и не би требало продати га.

„Ако бих био у прилици да размишљам на који начин треба решити питање ПКБ, ја не бих продавао, него бих по систему тендера који је расписан за РТБ Бор тражио стратешког партнера са задржавањем већинског власништва државе“, каже Савић.

Због санкција последње деценије 20. века, несмотрене политике државе и веома лоше приватизације у којој је најбољи део ПКБ продат и то за невелик новац, Савић сматра да је комбинату практично „одсечена једна нога“.

Што се тиче „Ал Дахре“, Савић се пита шта су, у ствари, њихове праве намере и каже да га не напушта утисак да њих највише интересује земљиште, а да нису расположени за део сточарства, јер је то озбиљна и захтевна делатност.

Вреди још једном подсетити и да је држава више деценија улагала огроман новац у Панчевачки рит на месту где је ПКБ, а да је тај комбинат пре двадесетак година био предузеће које је у свету продавало технологију по систему „кључ у руке“ и имало је производњу „од њиве до трпезе“. Сви противници приватизације тврде да је ПКБ специфичан случај, да поседује велике површине у једном комаду надомак Београда, наглашавајући да је земља једини ресурс који бесконачно траје...

Аутор: Печат