Лабудова песма духовности

УСПОН и пад Душановог царства једна је од најупечатљивијих епизода националне историје. Распад државе Немањића, међутим, није прекинуо духовну нит која се непрекидно одмотавала од времена Светог Саве. Штавише, упркос распарчавању државне територије и приближавању турских освајача, током 14. века трајала је лабудова песма српске средњовековне црквености и духовности.

То, међутим, не значи да је Црква своју мисију обављала без неприлика и дубинских проблема. Распарчавањем државне територије нестао је и концепт симфоније односа световне и духовне власти. Сваки од осамостаљених локалних великаша, заправо, желео је да себи подреди црквену организацију на својој земљи.

"Измирење са Цариградском патријаршијом није донело Српској цркви ни мир ни спокојство. У међусобној борби око првенства у обезглављеној царевини значило је веома много на чијој ће страни бити патријарх Српске цркве. То је био главни разлог што сабор који је требало да изабере наследника патријарха Саве Четвртог није могао бити сазван. И кнез Лазар и Ђурађ Балшић хтели су да за поглавара наметну свог човека", бележи црквени историчар Ђоко Слијепчевић.

У таквој атмосфери Црквом су кормиларила чак четворица српских патријараха. Без обзира на партикуларност и аутаркичност некадашњег државног простора, Црква је обављала своју мисију. Манастири су живели непромењеним животом, а великаши су наставили владарску традицију подизања задужбина и даривања храмова.

Турска претња, међутим, неупитно се ближила. После катастрофе на Марици 1371. године свима је било јасно да освајачки пут Турака води преко Србије. Битка на Косову 1389. године, која се одиграла за време патријарховања Саве Петог историјска је прекретница - турски фактор од тада постаје константа у српској историји, све до модерног доба.

Држава деспота Стефана Лазаревића, па и Ђурђа Бранковића, упркос вазалном односу према Османлијама, не само да се одржала, већ је била и место процвата културе, уметности, духовности... Релативно затишје и привредни процват омогућили су да Србија 14. века постане уточиште бројних монаха, писаца, интектуалаца, који су бежали из области у којима се већ била учврстила турска власт.

Највећи духовници свог времена, Григорије Цамблак и Константин Философ, дошли су у Србију после 1402. године. То је и доба масовне селидбе бугарског, грчког и српског монаштва ка северу, што је условило нови талас црквеног градитељства. У новоподигнутим манастирима Манасија, Горњак, Копорин, Ждрело, Љубостиња, писало се, сликало, преводило и ширило знање више него икада раније. Ове благодати широко су користиле и световне власти, јачајући државу и њену дипломатију.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ОСАМ ВЕКОВА СПЦ: И црква по мери царства

Под окриљем Српске цркве бујало је импресивно уметничко стваралаштво. Посебну пажњу завређују бројна житија, литерарна дела, поезија, као и преводи богослужбених књига и расправа, византијских закона и дела посвећених политици и уређењу државе. Под сводовима манастирских конака радиле су школе фрескописа и иконописа, уметничких заната, а говорило се на многим светским језицима - грчком, српском, мађарском, арапском, турском... Деспот Стефан међу учењацима тог времена сматран је и називан "новим Птоломејем".

Политичка стварност, међутим, била је сурова и сва дипломатска умешност и државнички таленат деспота Стефана и Ђурђа ту нису могли да помогну ни "за јоту". Османлије су имале тврди наум да у сваком смислу покоре Србију и наставе свој поход ка средњој Европи. Тиме је заустављена и средњовековна културна ренесанса српског народа.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ОСАМ ВЕКОВА СРПСКЕ ЦРКВЕ: Ризнице блага и молитви

Време од смрти патријарха Арсенија Другог, за кога се узима да је умро 1463. године, па до обнављања Пећке патријаршије 1557. године, представља најтамније доба у историји Српске цркве. После пада Деспотовине 1459. године, убрзано су губиле самосталност и остале српске области: Босна је пала у турске руке 1463, Херцеговина 1482, а Зета, угрожена са разних страна, одржала се до 1499. године. Крај 15. века, испуњеног борбом за очување бар нешто самосталности, донео је свим српским земљама турско ропство.

БЕЗ ПРЕВОЂЕЊА У ИСЛАМ

ОДНОС званичних турских власти према цркви био је првих деценија турског ропства више толерантан него насилнички, с изузетком освајачког похода у коме "пострада многи честити хришћанин". Хроничари овог времена записују да није било принудног преверавања, али није никоме било ни забрањено да прими ислам. О томе постоји неколико јасних сведочанстава. Већина храмова остала је неоштећена, али је духовни живот у њима постепено слабио.