ЈУБИЛЕЈ НОВОСТИ: Таленти освајају новине

ДОПИСНИКЕ смо највећим делом успевали да заштитимо захваљујући шефу дописне службе. Мислим да је управо овде прилика и да признам своју грешку, јер нисам истрајао да Милојка Млађеновић буде и званично члан колегијума, без обзира на то што је то она упорно одбијала. Сматрала је да има превише посла да би седела сваког дана бар сат на колегијуму.

Опасна Ужичанка. Могао сам, као главни уредник, на главу да се поставим, али не и да дирнем у списак хонорара за дописнике који би она направила.

Вратимо се још једном покушају да се дописник "Новости" сведе на "локалног послушника".

Станислав Маринковић, шеф ДЕСК-а и заменик главног уредника, ишао је на суд због дописника из Чачка, односно због прогона дописника Ранка Тодоровића од стране тада моћног секретара општинског комитета СК у Чачку. Човек се окомио на нашег дописника због тога што је "проваљивао" многе неправилности које су се догађале у Чачку. Чак је и Латинка Перовић, тада секретар ЦК СК Србије, интервенисала да "нормализујемо односе". Тешко. Наиме, секретар ОК СК Чачка претио је да ће ухапсити Тодоровића, наводно зато што је "ширио четничке лажи".

Прочитајте још - СЕРИЈАЛ О ЈУБИЛЕЈУ "НОВОСТИ": Увек корак испред осталих

А Ранко је био сироче из партизанске породице.

СЛУЧАЈНО сам тих дана упознао секретара Општинског комитета СКС у Ћуприји. Име сам му заборавио. Жао ми је, али када сам се прихватио писања ових забелешки, уз сва претраживања, нико није могао да ми помогне да нађем његово име.

Човек је у једном тренутку, када је чуо причу о Чачку, рекао:

- Отворите дописништво у Ћуприји, добићете просторије и стан за Ранка. А, сем тога, нико не може без нашег знања да га приведе.

И тако смо учинили.

Ипак, после месец дана јавио сам секретару ОК СК Србије у Ћуприји да су "чачански милиционери ухапсили у Ћуприји нашег дописника". То је онда било недопуштено. Милиција је могла једино да тражи од локалних милиционера да интервенишу, ако је постојала сумња за кривично дело.

Секретар из Чачка је својим милиционерима, ипак, наредио да из Ћуприје доведу Тодоровића. И они су то учинили. Ставили су му лисице на руке и возом га довели из Ћуприје у Чачак.

"Новости" су о томе писале.

Због тога је секретар ОО СК Чачка тужио "Новости". Пошто није било потписа писца, јер смо желели да то буде став листа, а не појединца, законом је било одређено да на суд иде главни уредник.

ПИСАЦ текста је био Станислав Маринковић и он је тражио да иде на суд, јер му је једноставније да на суду докаже невиност дописника, него да мене "наоружава аргументима".

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Рађање вечерњег листа

Родила се истинска афера. А Латинка Перовић, као секретар ЦК СК Србије, тражила је од мене да "решим проблем са секретаром комитета у Чачку" ван суда. И на њен наговор сам више од сата у Чачку разговарао са човеком, али без успеха. Било је то, наравно, пре суђења. Свако је остао при своме.

Судски спор смо добили, иако је на првом суђењу Маринковић био осуђен. На поновљеном је ослобођен. И дописник Тодоровић.

Упорност се исплатила, а и истина је победила!

И да не буде заблуде - нису само "страдали" главни уредници или дописиници... "Новости" су имале неку "привилегију" и да рехабилитују или сачувају и неке врсне новинаре. Не памтим да смо сами или под притиском партијских форума некога отерали из "Новости" у то време. А звали су их "вунена времена"!

Рецимо, као уредника унутрашње рубрике, секретар Градског комитета СК Београда ми је једном рекао: - Који сте ви мазохиста, па трпите оне који су за време студентских демонстрација правили спискове оних које ће вас "одстрелити" (отпустити) чим студенти победе!

И показао ми је списак.

Међу њима је било и неколико веома познатих новинарских имена из "Борбе".

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Читалац је проницљив човек

МНОГО је вредније за историју памтити да је Југ Гризељ, повратник са Голог отока, праву новинарску славу стекао баш у "Новостима".

Зашто је "Новостима", рецимо, био важан Југ Гризељ?. Он је сваког дана, попут некада Дуде Тимотијевића, "грађанина са улице", обрађивао обичне теме, блиске "малим људима", које се на први поглед чине сасвим "небитне", али управо због тога и читљиве.

Није било ни једноставно вратити Живка Милића. Био је четири године дописник "Борбе" из Њујорка. Али, када је Милићу истекао мандат, одједном је редакција више од месец дана изгубила сваки контакт са њим.

Завладала је немала паника. "Борба" је већ имала проблем са Јашом Левијем, уредником спољне рубрике, који је био и једини југословенски извештач са корејског ратишта, а затим и дописник из Њујорка. Када је Левију истекао мандат - одбио је да се врати.

Случајност је што је баш у то време мој друг из младости и из Ауто-мото савеза био рачунополагач у нашем представништву у УН, али и очигледно нешто више од тога, јер је, по његовој причи, био ангажован да пронађе Милића. По њему, нашао га је у неком малом, накнадно изнајмљеном стану. Донео му је авионску карту и није га пуштао из видокруга док га није укрцао у авион за Београд.

Милић није покушао да се врати у "Борбу". Отишао је у Љубљану, где је радио у једном женском часопису по страној лиценци.

На мој наговор, Слободан Глумац је донео храбру одлуку, не питајући никога довео је Милића из Љубљане у Београд. Милић је касније био и главни уредник "Новости".

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Битка за професију и тираж

ПОСТОЈАЛА је, наравно, веома цењена екипа политичких и економских коментатора међу старим новинарима "Новости". Посебно се истицао Душко Ђурић, човек који је као гимназијалац био искључен из СКОЈ-а.

Али, упркос свим тим "звездама", тајна успеха "Новости" је и у једном Станиславу Маринковићу или Илији Боровњаку, који су, сваки у своје време, били шефови ДЕСК-а. Имали су посебан осећај да из стотину рукописа који су им сарадници нудили сваког дана, а за све никада није било довољно простора, одаберу оне које су за читаоце били најзанимљивији.

У оно време, за нас је било веома важно одржати мир у кући. Реч је о парама које су "Новости" зарађивале, а "Борба" трошила. И што је време даље одмицало, што је растао тираж "Новости", а тиме и приходи, било је све више притисака да увећамо наш "прилог" опстанку "Борбе".

Учинило ми се да је управо тада куцнуо час да реализујемо једну идеју која је одавно тињала. Наиме, "Борба" је према тиражу и приходима имала вишак људи. Чак и "скупље људе" по примањима, него "Новости".

ПРЕДЛОЖИО сам Глумцу да искористимо прилику, да на састанку код директора поставимо питање да "Борба" смањи број људи и да наш допринос не буде у новцу, већ у преузимању одређених новинара. Понели смо се као према "старијем брату", а не "родитељу" који је изнедрио "Новости".

План је успео. Глумцу је понуђено да одабере људе,

И тако, уместо "донације", добили смо Иванку Бунушевац, Драгана Вукобратовића, Станислава Маринковића и безмало целу београдску рубрику "Борбе".

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Дописничка школа живота

Те сараднике сам одлично познавао, јер сам по окончању студија на Високој школи политичких наука, уместо да будем враћен на спортску, добио задатак да оформим београдску рубрику.

У тој рубрици све таленат до талента, иако је већина тек почела да учи занат, али и неколико искусних... Рецимо, Станислав Маринковић, који је био мој заменик, и Дашка Жегарац, која је дошла из "Београдске недеље". Добили смо и почетнике - Ђоку Вјештицу и Александра Костића, који су по формирању Студија Б прешли тамо. Затим Анђелка Драгојевића, који је касније из "Новости" прешао на место помоћника директора куће, Богдана Шеклера, кога смо стипендирали да заврши студије медицине, и онда је годинама био шеф наше амбуланте у "Борби", Слободана Момчиловића, доцније отишао у "Експрес", али и Јована Кесара, верног "Новостима" у којима је дочекао и пензију.

Сутра: Будаком по карикатури