4.000 породица чека да им држава врати отете њиве

У СРБИЈИ је до сада грађанима враћено 21.834 хектара ораница, одузетих после Другог светског рата, а очекује се враћање још око 80.000 хектара, каже за "Новости" Страхиња Секулић, директор Агенције за реституцију.

Укупно је враћено око 20 одсто потраживаног, а када се поступак заврши процене су да ће не мање од 5.000 породица, односно око 40.000 људи, добити назад оно што су им комунисти одузели.

Ситуација са црквеном реституцијом далеко је боља. У рукама цркава и верских заједница поново се налази више од 80 одсто обрадивих површина одузетих после 1945. године. Реч је о 24.771 хектару пољопривредног земљишта.

Први хектари враћени су и по новом Закону о отклањању последица Холокауста. Јеврејским општинама у Кикинди и Суботици припада сада 376 хектара њива.

- Земљиште је у Србији највреднији ресурс, а будући да имамо велики земљишни фонд (око 650.000 хектара), поступак реституције не може да га угрози - каже Секулић за "Новости". - Међутим, на терену смо видели да су значајне површине узурпиране, да их многи користе под привилегованим условима, као и да је много ораница формално у рукама задруга, али их оне нелегално издају у закуп. На међународној конференцији у Прагу, 2012. године, јавно је речено да је око 100.000 хектара земље у Србији у сивој зони!

Ово представља велику опасност по државу која би могла да остане без плодне земље. Кроз наводне инвестиције у, на пример, системе за одводњавање, привилеговани појединци стичу право пречег закупа, на основу чега ће покушати да се докопају земље у власништво. Управо из таквих кругова, по Секулићевим речима, долази отпор реституцији, као начину да се у складу са законом рашчисте власнички односи.

- Странци, оцењујући климу у Србији, гледају како управљамо својим ресурсима. А ако најважнијим ресуром управљамо на тај начин да га губимо, порука коју шаљемо је да држава није јака и да је боље да неко други управља нашом земљом - примећује Секулић.

Један од разлога зашто враћање плодних површина иде споро јесте и понашање Управе за пољопривредно земљиште при надлежном Министарству. Ова Управа, додаје директор Агенције, улаже жалбу на решење о сваком враћеном хектару и тако одуговлачи правоснажну одлуку. Али зато нема проблем да државно земљиште дели бесплатно према сопственим проценама.

Други проблем је одуговлачење са изменама закона, којима би било олакшано враћање комасираних ораница, за које је тешко одредити тачне катастарске парцеле, јер је у међувремену земља препарцелисана. Предлог је био да се, уколико није могуће вратити земљу из једне катастарске општине, врати њива исте категорије из друге. Али, чак и да се измене не донесу, ово ће само успорити повраћај, али га неће зауставити. Уколико би се закон изменио, све њиве би биле враћене за мање од три године. У супротном, процес ће трајати још пет-шест година, будући да се годишње врати око 11.000 хектара.

- Агенција се бори за "обичне" људе и они који желе да нас уплаше треба да знају да то неће моћи. Када се све сабере и поступак реституције буде окончан, земља коју ће назад добити укупно и грађани и црква биће мања од имовине којом управљају три јача привредника у Војводини - закључује Секулић.

Према мишљењу Милета Антића, из Мреже за реституцију, главни проблем је што, као део државне имовине, ни пољопривредно земљиште није пописано. Од средине 2006. њиме газдују локалне самоуправе и Управа за пољопривредно земљиште.

- Под утицајем тајкуна, узурпатора и других монополиста, Закон је промењен 2009, тако што је проширен и усавршен спектар могућих злоупотреба. Разрађено је правило да је ефемерно (привремено) на земљи (као што су системи за наводњавање, стада оваца и слично) важније и трајније од саме земље - каже Антић.

Он додаје да се кроз (не)деловање Управе за пољопривредно земљиште, корумпиране локалне комисије и катастрофално лошу евиденцију Републичког геодетског завода, систем узурпације државног земљишта претворио у организовано лишавање буџета за око 200 милиона евра годишње. У истом маниру су, каже, биле и измене Закона из 2015.

- Насупрот томе, кроз реституцију држава је успела да обезбеди републичком и локалним буџетима веће приходе него што их остварују "газдовањем" локалне самоуправе и Управа. Више од десет година је прошло док неко из државе коначно није отворено признао да би она могла да издаје 450.000 хектара земљишта, а да се у закуп издаје само око 250.000. Кроз реституцију се показало и да, поред неспорног државног земљишта, постоји и прикривено државно земљиште, као и земља уписана у катастру нетачно као друштвена...

Реч је о 250.000-300.000 додатних хектара.

Антић додаје и да се кроз спорне прописе о грађевинском земљишту и тзв. конверзији, увелико крше Споразум о стабилизацији и придруживању и одредбе о контроли државних субвенција и спречавању монопола.

- Никоме због тога није "длака са главе" зафалила, али јесте неколико стотина милиона евра из буџета - каже Антић.