Филмска критика: Смрт социјалне државе - „Извините што смо вас пропустили„

НИ у својој деветој деценији не посустаје Кен Лоуч, сада се сасвим сигурно може рећи, последњи класик британског филма, стари мајстор реалистичке покретне слике, аутор препознатљивог стила и можда најдоследнији филмски редитељ наше епохе. После око педесет филмова и стотину награда, Лоуч је и данас тамо где је одувек био, на бранику достојанства и интегритета малог, радног човека, суграђанина, Британца, грађанина Запада, сведеног на масовну статистичку грешку. У Лоучовом фокусу је једна готово насумице одабрана породица из британске ниже средње класе која се крваво бори за опстанак. "Радници постају све рањивији у целој Европи, као возач у овој причи", вели аутор. "Он вози комби, нема боловање, нема плаћен одмор, ако доживи несрећу, сам плаћа поправку. То је неприхватљиво. Наднице су све мање, а радно време све дуже. Због чега је експлоатација радничке класе тако велика? Одговор: због тржишне економије коју диктирају велике конкурентске приватне корпорације. Такмиче се нудећи јефтину робу и услуге, а јефтине су зато што све више израбљују радничку класу". Али ово није учени есеј о коренима класног сукоба него слика вучје борбе за опстанак у данашњем свету дивљачког капитализма, повратак на главну тему "стварносног филма" још од дефиниције великог документаристе Френсиса Фларетија. Борба за опстанак је, према Фларетију, прва тема филма, јер је његова онтологија везана за својство кинематографа да "отрже време из реке живота" (Базен).

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: В. Шекспир - "Много буке ни око чега"

Живот Рикија, носача пошиљки из Њукасла (традиционалног радничког краја на северу Енглеске), који се на наше очи претвара у право мучилиште за њега и чланове његове породице, сведочи о положају пролетаријата више и боље него грдни томови класика марксизма. Пред овом драстичном представом људске несреће, пред чудовишном појавом Риковог демона Малонија - зла готово митолошких размера! - беже у паници и Енгелс и Дикенс, будући да је живот данашњег пролетера неупоредиво тежи него у доба првобитних акумулација и да онај њихов капитализам, пред овим данашњим, изгледа као стара, бенигна шала. Као да није прошло готово двеста година револуција и сукцесија социјалне државе! Ово сада је горе него икада. Тако је главни социјални реквизит Фукујаминог краја историје пластична флаша, која се носи на посао и у коју се врши мала нужда. Од Лоуча сазнајемо да корејски изум пелена не важи само за југ Србије, него да је обавезан и у протестантском, веберовском рају! Кен Лоуч нам, у ствари, испоставља причу о погибији социјалне државе Запада после сукцесије свих ових искустава: смрт, дакле апсолутни неуспех социјализма. Нема нијанси. Потпуна победа најбезочнијег могућег вида експлоатације, лишеног сваког смисла и објашњења. Профит у лику пакленог, митолошког, дантеовског Малонија влада овим светом који још тврди како је најбољи од искона и како се, баш њиме, завршава историја. Узми или остави, с тим што треба да знаш да са овим другим умиреш; да те нема.