Био само свој и од почетка велика сликарска звезда

НЕКАДА је жута гошћа, сушица или туберкулоза, харала међу српским књижевницима и уметницима (последњи од ње су били болесни Миодраг Б. Протић и Драган Лубарда), а понеког је као Милоша Тенковића, Леона Коена и Драгутина Таврића закачило лудило (уметници су супротно другачијем увреженом мишљењу психички стабилни). Сада је, међутим, сама смрт зашла у њихове редове и коси оне најбоље, често у напону стваралачке снаге и средњој старосној доби. За годину дана отишли су заувек Радован Хиршл, Александар Аца Јовановић, Зоран Гребенаровић Греба, Југослав Оцокољић, Кемал Кемо Рамујкић, Слободан Пеладић, Петар Омчикус а Милета Продановић се шлогирао. У црној жетви пао је пре два дана и ванредни сликар, акварелиста и цртач Милан Туцовић (Пожега, 1965 - Београд 2019).

На Факултету примењених уметности дипломирао је вајарство, био је исто толико сјајан вајар колико и сликар. То му је касније омогућило да се бави проширењем слике ка трећој димензији, објектној уметности, асамблажу и уношењу предмета са отпада и складишта, у духу Леонида Шејке, али естетизованије од њега. Шејка је био авангардни уметник из шездесетих година прошлог века, а Туцовић у најбољем смислу декадентни мајстор с краја (пост)модерне, који није крио своју задивљеност пре свега средњом Европом. Зато на његовим сликама има портрета Кафке, Мајаковског, Хармса и других источноевропских волшебника. Његова ранија остварења ближа су сликама Чеха Јиржија Андерлеа него српској фигуративној уметности. Године 1991, док је сликао у малом изнајмљеном атељеу, тражио је свој стил, а пронашао га је и преузео од свог друга са студија, још мистичнијег сликара Драгана Вука Рачића, такође студента вајарства.

Прочитајте још: ПРЕМИНУО МИЛАН ТУЦОВИЋ: Чаробне визије благородног уметника

У то време су њих двојица одлазила код Шејкиног пријатеља и ученика, сликара Михаила Ђоковића Тикала и може се рећи да су изашли из Тикаловог шињела. Касније је Туцовић урадио портрете Тикала и Свете Самуровића, племенитог сликара из Медиале. Прве Туцовићеве слике биле су лошије верзије Рачићевих приказа тајанствених људи у мрачним собама, занетих зачараном атмосфером и делатношћу, коцком, магијом или алхемијом. Туцовић, међутим, не би био то што јесте да се убрзо није ослободио тог првобитног утицаја, отишао даље и почео да уноси објекте на ивице слика, да лепи апликације, ампулице, металне предмете и прави посебне рамове, често од кутија са војног отпада. У његово сликарство и духовни свет улази велики узор у лику Борхеса, а ту су и Параџанов, Тарковски и руски авангардисти.

Дуги низ година сликао је ликове из прошлог времена, у жакетима, са старинским ципелама и обојцима, ликове са пожутелих фотографија, одевене по моди на прелазу деветнаестог у двадесети век и током Првог светског рата. Прошлост је сама по себи давала ауру магичног у тим призорима, који су били нешто потпуно ново и оригинално на нашој ликовној сцени, посусталој од постмедиалних фантаста и рационалних радикалних (нео)концептуалиста. Туцовић је био само свој и од самог почетка словио за велику сликарску звезду, чији су рад препознали и у Шпанији, Француској и Јапану.

Последњих петнаестак година напустио је фино моделовану слику и отајствене ликове, ушавши у неку врсту савременог реализма, са видљивим трагом потеза, грубље појавности и радничке иконографије. На тој новој слици успео је да задржи своју духовност, сликајући грандиозне бродове у луци, изнад којих лебде анђели.

Био је традиционалиста са духом данашњег човека, који у све сумња и преиспитује вредности, активни истраживач и одличан говорник, његов ускршњи интервју може се чути на сајту радија Слово љубве. У домаћу ликовну критику није имао много поверења, па осим у неколико изузетака није сарађивао са најбољим критичарима, правећи и грешке. Тако му је у једном каталогу предговор написала рођена жена, више домаћица него стручњак, а за писца своје једине монографије (планирао је и другу обимнију) позвао је Миланку Тодић. Био је то промашај, она га је дискурсом постмодерне теорије протумачила као авангардну појаву. Та несувислост експерта пре свега за фотографију значила је само да професорка Тодић нема инструментариј за улазак у једно езотеријско стваралаштво, које је препознао Љуба Поповић, организујући Туцовићу изложбе у Модерној галерији Ваљево, чиме га је на велика врата увео у историју српске фантастичне уметности.

Отишао је сјајан сликар, али остаје његов опус, дело изразито и ликовно самосвојно, са храбрим и неочекиваним решењима, као када је на једној већој слици приказао зимски пејзаж на столу који фигуре около одозго разгледају. Његове најбоље слике сличне су финим тканицама а светлост толико суптилна да, као на једној, долази од свитаца. За разлику од већине авангардних дела, Туцовићева ће се још дуго волети и памтити.