Култура ипак није непотребни украс

ЗА роман "Прелест", у издању "Вулкана", који говори о "личној драми савременог градског човека", Филипу Грбићу је припала угледна награда Задужбине Бранка Ћопића за дела високе уметничке вредности.

У образложењу одлуке стоји да Грбић не пристаје на књижевно обликовање света по принципима и моделима идеологије политичке коректности, схватајући књижевност као човекову аутономну и слободну духовну делатност.

- Веома ми ласка ово угледно признање јер долази од академика, то јест од жирија који чине наши признати писци и песници. Име Бранка Ћопића за мене је синоним књижевног поштења, једноставности, лакоће приповедања, ведрине, смисла за хумор, бескомпромисног моралног држања до самог краја - каже, за "Новости", Грбић.

Тумачи књижевности му одају признање као беспоштедном критичару како актуелног друштва, тако и неаутентичних појединаца, и пореде га са Мишелом Уелбеком.

Као и у претходном, дебитантском роману "Руминације о предстојећој катастрофи" ("Плато"), за који је добио награду "Милош Црњански", овај аутор и у новој књизи даје слику духовног беспућа човека нашег доба.

Прочитајте још: Филип Грбић: Генерација опседнута новцем и базањем по свету

- Сведоци смо растуће понуде разноразних телесних, медицинских, психолошких, духовних и верских пракса на тржишту животних стилова. У секуларном, либералном, индивидуалистичком друштву модерна наука се сматра меродавном у свим областима живота али упркос томе, наука нити хоће нити може да пружи упутства за живот који остаје неиспуњен, дезоријентисан, препуштен разгоропађеном хедонизму - каже Грбић.

У потрази за смислом и спокојем, његов главни јунак, гимназијски професор филозофије Максим Туманов, разапет је између порока и обавеза, свакодневне реалности и идеала којима тежи.

- У потрагу за смислом не упушта се неко ко је уклопљен и зароњен у своје свакодневне бриге и послове, већ онај ко болује од извесног вишка свести, попут јунака романа, кога глад за интензитетом с једне стране чини осетљивим за сазнање и лепоту, а, с друге стране, чини га сувише подложним за разорне страсти. Претерано самоиспитивање води у егоизам који није нимало безазлен. Узгред буди речено, егоиста не зна за спокој, он се лако одаје задовољствима и лоше подноси бол - сматра аутор.

О томе шта одликује савремено друштво и које замке стоје пред младим људима, писац каже:

- Хесиод је још у 8. веку п.н.е. записао да су зла лако доступна, док врлина тражи да се поштено ознојимо. Ми, људи овог времена, нисмо богзна како посебни, као што умишљамо. Зло није променило своју природу али јесте променило свој начин испољавања, или, боље рећи, променило је технологију. Људи ропћу притиснути захтевом да у свему непрестано морају да уживају: да раде посао који воле, да буду непрестано заљубљени, вечно млади, да не буду везани за државу, цркву, породицу... Тако уместо живота добијемо иживљавање, то јест мучан осећај да се није довољно уживало, као да тога икад може бити довољно.

Грбић се дотиче и питања културног идентитета и опстанка, и пише да "народ који диже руке од својих митова чини политичко самоубиство ма колико да се труди да то одрицање увије у рационалне у прагматичне оквире"...

- Ради се о горућем питању нашег времена. Култура није неки додатни и непотребни украс на телу народа кога из дана у дан подучавају да је раст БДП-а једино значајно мерило колективног успеха. Напротив, од снаге културне самосвести једног народа зависи и његов физички опстанак. Народ који се одриче свог писма и својих обичаја неприметно умире будући да губи способност да опази своју потчињеност туђем писму и туђим обичајима - закључује Грбић.