ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Изневерена очекивања

ИАКО је написано да је као текстуални предложак за представу "Нечиста крв" коришћена проза Боре Станковића, а да је ауторка драме по мотивима великог писца Маја Тодоровић, публику је, логично, привукао наслов Бориног романа, па је, с правом, очекивала да ће видети његову драматизацију. Можда је било тачније да, стављајући своје испред Бориног имена, ауторка промени и наслов свог оригиналног текста.

Ово није формална примедба, јер је представа "Нечиста крв" преузела ликове и ситуацију романа, али је у потпуности одступила од његове историчности, психолошке и социјалне, а нарочито патријархалне условљености ликова старим Врањем. Добили смо једну константиновићевску паланачку причу, а изгубили смо аутентичност јужњачке страсти, слојевиту психологизацију ликова Боре Станковића, који умиру за и од лепоте и љубави.

Изврсна глумачка подела, у којој је најтежи задатак добила Јована Стојиљковић (Софка) прилично успешно се борила са пречесто неартикулисаним ликовима, да ли су Борини, или савремени. Глумица је Софку уопштила у злостављану жену, па је њена лична патња што је удају за дете, из рачуна, добила више епски, него интимни карактер. Увођењем кореографије (Андреја Кулешевић) у игру, редитељ је "уравнио" већину психолошких валера, којих и иначе није било много. Небојша Дугалић, као Ефенди Мита, један је од оних који су свој лик интересантно градирали, у чему му је одлично парирала и Наташа Нинковић (Тодора, Софкина мајка), а Танасије Узуновић (Арса) имао је и добро пласиране тренутке тишине. Ненад Јездић (Марко) био је упечатљив, али "на једној жици", што се може рећи и за Павла Јеринића (Тома). Златија Ивановић (Стоја, Тодорина сестра), доносећи из самопослуге детерџент и тоалет папир, држала је равнотежу "Икеином" знаку на пакету, од кога је Стана (Душанка Стојановић Глид), Маркова мајка, безуспешно покушавала да склопи дечји креветац, подцртавајући немогућност романтичне илузије о породици у тржишном времену.

ПРОЧИТАЈТЕ И: ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Све се плаћа

Изашла из настојања да по сваку цену пренесе поруку да се у насиљу над женом (ћерком, мајком, супругом) ништа није променило, занимљива представа "Нечиста крв", само површно у вези са оригиналом, припада модерном театру, у коме нема узбудљивих, емотивних, истинских тренутака, што редитељ надокнађује формом, изврсном ликовношћу (сценографкиња Весна Поповић, костим Марина Вукасовић Меденица), која јесте заносна, али је пречесто била сама себи сврха.