Неле Карајлић: Жао ми је што са Момом нисам делио астал у кафани

ПОПУЛАРНИ наш музичар, комичар, писац, “доктор за рокенрол” Неле Карајлић, са прошлогодишњим, првим својим “правим” романом “Солунска 28” (“Лагуна”), постигао је и први велики списатељски успех - припало му је признање “Момо Капор”. Награда, новчани износ и сребрна плакета са мотивом “Момине школице”, биће му уручени у Скупштини града у понедељак, 8. априла, на рођендан великог писца.

- Само бити у истој реченици са Капором већ је награда, и за мене велика част. Мислим да морам да гулим папир још најмање десет година да бих постигао стил са којим се он разметао - каже Карајлић о великану са којим, ипак, има и неких неспорних сличности. За почетак, градове - онај из кога су потекли и овај, у који су обојица дошли, (за)волели га и писали о њему.

* Какав је био ваш први читалачки сусрет са Момом, а како памтите онај “прави”, животни, и познанство са њим?

- Момо Капор се у мој живот ушуњао преко моје мајке, која је гутала његове књиге, тако да ме је његово име, као неки посебан редак зачин, додатак животу, пратило од малих ногу. Наравно, сви смо ми пролазили кроз младост читајући Момину књижевност “у фармеркама”, оплемењујући се његовим причама, налазећи у њима инспирацију за наше прве уметничке покушаје.

Упознао сам га, нажалост, касно, али сам из сваког нашег сусрета црпио максимално. Претварао сам се у ухо, боцкао га да ми прича, што више и што дуже, јер сам осетио да је непресушно врело. Никада се у тим причама није понављао. Толико пута ми је било жао што нисам њихова генерација, па да са њим и Зуком делим астал у некој београдској механи. Када ме је пре неки дан један мој другар питао какав је био Момо Капор, одговорио сам исто онако како је он мени одговорио на моје питање какав је био Иво Андрић. Зај**ан!

* Да ли сте Момо и ви делили “исто Сарајево”, преклапају ли се ваша сећања на родни град будући да се везују за два различита рата у Босни?

- Мислим да сам ја већи стручњак за Сарајево, а Момо за Београд, што је и логично, јер сам ја учествовао у изградњи слике нашег родног града у његовој златној ери, а Момо је одсликао Београд тако верно и топло да је било коме тешко објаснити да се он није родио у граду на две реке. Његов поглед на Сарајево био је мутнији и горчи од мог. Без обзира на то што смо обојица морали да га напустимо и што нам је обојици повратак онемогућен, ја сам био, у нашим разговорима, мало више благонаклон према граду на Миљацки, јер сам из њега вукао кудикамо лепше успомене од оних које је са собом понео Момо.

Награда за роман "Солунска 28"

Прочитајте још - Др Неле Карајлић: Мало нас је, ал' смо велики!

Ипак, без икакве сумње најважнија Момина књига је “Сарајевска трилогија”. Ту је његов ненадмашни стил бриљирао. Запањујуће је с којом је лакоћом баратао речима. Као Меси и Роналдо заједно! За њега су многи велики светски писци, добитници највећих награда, обични дислексичари. Када сам је прочитао, признао сам Моми да сам мислио да знам све о нашем родном граду, али да ме је он демантовао.

* Моминим “стопама”, постали сте и сами најпре Београђанин, а потом и “београдски писац” и писац који пише о Београду?

- Кад бих ја успео да досегнем Момин стил и вештину баратања речима, било би ми свеједно како бисте то назвали. Још сам ја далеко од њега. Природно је да су теме мојих књига везане за места одакле црпим инспирацију. Да сам се доселио у Торонто, вероватно бих писао књигу о нашим избеглицама који су постали Канађани.

* Постоји ли ико, одиста, ко би се могао сматрати Капоровим настављачем, наследником?

- Ја га засад не видим, а можда и не треба. Можда би нови, млади писци, требало да нађу неки свој, посебан пут за своју књижевност. Момо би нама свима требало да буде узор, и то не само као врстан стилиста, већ као човек који је у ситним, свакодневним стварима налазио суштинску филозофију и из ње извлачио еликсир вечнога живота. Он је у Каленић пијаци пронашао и Макондо и Петербург и Јерихон, а ми, обични смртници, у њој видимо само место где се продаје воће и поврће.

* Како данас гледате на овај, све перфиднији “бој за Косово” - као неко ко је, између осталог, Боју на Косову посветио своју најбољу приповетку?

- Погрешно је говорити о Косову а не бацити поглед у историју те свете земље. Тај поглед би нам сугерисао да будемо стрпљиви и да не дајемо лако судове о победницима и губитницима. Очигледно је да је то утакмица која траје вековима, а којој се не наслућује крај. Сваки потез може уједно да буде и добар и лош, добар за првих двадесет година, а лош за вечност. Или обрнуто. Тешко је од једне генерације захтевати да пронађе коначно решење. Свака генерација која се бавила Косовом, од оне пре 1389. до ове после 1999, мисли да јој је остављено у аманет да реши проблем. У тој илузији предаје штафету “боја на Косову” следећим генерацијама. Ако од мене тражите да кажем које би било идеално решење, ја ћу вам рећи да је то заједнички живот свих народа на том простору у оквиру једне велике, озбиљне државе која би се звала или Србија или Југославија. То решење није ни на видику, али то не значи да неће бити! Ако нас је косовски феномен ишта научио, то је да ништа није немогуће.

* Ипак, видите ли Србе као победнике или у губитнике у том боју?

- За сто година мој одговор биће ирелевантан.

* Како, као неко ко је поникао на простору на ком данас доминира ислам, “читате” и доживљавате ту религију?

- Ислам је једна велика монотеистичка религија која у себе црпи доста тога што имају и хришћанство и јудеизам. У својој суштини, као и његова два старија брата, и ислам негује најосновније људске врлине и снажну веру у бога и његова племените каноне. Никада ми неће бити јасно шта је то у људима па у својим религијама пронађу разлог за мржњу и убијање. Ја то ни у Новом завету ни у Курану нисам успео да прочитам. Ко то нађе, нек ми се јави.

* Да ли сте “русофил” или “американофил”?

- Код нас је увек у моди нека подела. Да ли сте обреновићевац или карађорђевићевац, партизан или четник, гробар или делија, издајник или патриота. Најновија је ова око русофилства и американизације. Невероватно је колико су Срби упорни у тој својој искључивости. Као мазге смо! Смем ли да кажем да подједнако волим Дилана и Мајаковског, Хемингвеја и Достојевског? Хоће ли ми неко замерити ако кажем да није немогуће да будемо део Европске уније а да при томе будемо и браћа са Русима? Шта је ту погрешно? Једино ми је тешко да пронађем ко би на руској страни био “омиљен” као што ми је “омиљена” Медлин Олбрајт. Нема таквих...

ВРЕМЕНА СЕ МЕЊАЈУ

* КАКАВ је ваш однос према Момовим политичким ставовима?

- Наши политички ставови се нису увек поклапали, али нису били ни превише удаљени. Мислим да нам је у глави циљ био исти, али су нам се погледи на свет око нас раздвајали искључиво због генерацијске разлике.

Времена се мењају, зар не? Ево, рецимо, поводом приче о превирањима у Турској, сетих се једне Момине анегдоте. Како је последњих година живота све чешће летовао тамо, знао је да каже да су његови преци од Турака бежали у Црну Гору, а он данас од Црне Горе бежи у Турску.

ШТАФЕТА

- ПРИПРЕМАМ сингл који би требало да изађе за коју недељу, а преда мном су концертни наступи од којих би издвојио онај на Ташу 25. маја. Ето, поклопило се, да кад већ нема Тита да прими штафету, учинићу то ја уместо њега - каже Неле Карајлић.