ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Кобни неспоразум

ЧИТАВ заплет у драми “Отац” “најшведскијег” писца, Аугуста Стриндберга (1849-1912) се одвија у сукобу Капетана (Миодраг Пејковић) и његове жене Лауре (Катарина Јанковић), око васпитања кћери Берте (Јована Ракићевић). Сви желе добро, а изађе на зло, лудило и породичну катастрофу. Велику улогу ту игра и сплеткарење, као и утицај средине, која својим моралним судовима отежава исход, нарочито у лику поводљивог Пастора (Саша Пилиповић) и неодлучног Доктора Естермарка (Чедомир Штајн). Све се окреће у своју супротност, па чак и безусловна љубав Дадиље (Славица Радуловић) према Капетану, кога је одгајила, омогућава његов ментални крај.

У режији Марка Мисираче, Књажевско-српски театар у Крагујевцу поставља Стриндбергову драму у окружењу несигурности и изгубљености сваког човека овде, “сламке међу вихоровима” догађаја, којима се не може предвидети крај. У нашем времену, “Отац”, са својим дубоким понирањем у психолошко, са својим безизлазом победе у рату полова, а без јасне поруке данашњем времену, чудан је, благо речено, репертоарски потез.

Сама представа је предуга, пренапорна, премало штрихована (а било је много таквих прилика у драми), са скоковитим успехом у тумачењу психолошког реализма. У позоришту “мало је много”, па трагање за унутрашњим, истинитим мотивима даје бољи резултат него широки гестови, јаки тонови и наглашавање ионако јарких и трагичних емоција. У том смислу, чини се да је редитељу, унеколико, “побегао комад”, па су глумци, свако у својој моћи, преузели како темпо -ритам представе, тако и тумачење трансформације у односима јунака, врло деликатне. Као резултат, настала је неусклађеност у партнерској игри - Миодраг Пејковић је, као Капетан, био често прејак у гесту, прегласан, декларативан, па је Катарина Јанковић, иначе спонтана, повремено деловала неубедљиво, као из неког другог жанра.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Играти се Бергманом

Саша Пилиповић је Пастора, који носи боју времена и Стриндбергову вечиту намеру да покаже друштвену хипокризију, одиграо папирнато, флах, без енергије, као да је сувишан лик у породичној драми. Чедомир Штајн и Богдан Милојевић (војник) су били тачни и своје ликове су солидарно ставили у службу колективне игре. Славица Радуловић је Дадиљу приказала коректно, без патетике, са добром мером у показивању емоција, које су поцепане у раскораку између наклоности и дужности. Млада Јована Ракићевић, као кћер, Берта, храбро се носила са тешким задатком, али је много искуства потребно да се одигра детиња љубав, у временима распада породице. Чини се да је ова представа драматуршки могла и без лика Берте на сцени, јер је и одсутна главни покретач трагедије.

У неким срећнијим временима, Стриндбергов “Отац” би био комад за позоришне сладокусце, а данас захтева тумачење које би му дало ново значење, са могућношћу одговора драмске класике на непреболне животне муке гледаоца, и овдашњег човека уопште.