Мет Дилон: Србија је за мене - понос и традиција

ЗНАМ за балкански “шмек” ових простора. Знам за ужасне ратове деведесетих. Мој угао гледања на ствари створили су пријатељи Срби, које сам имао срећу да упознам током година. Мет Дилон (55), вечити “лош дечко” Холивуда, у гостима код Емира Кустурице, ексклузивно за “Новости” открива да све што мисли о земљи у којој је, стаје у једну реч - понос.

- Први пут сам у Србији, али сам Србе сретао по свету и неки од ваших сународника су моји сјајни пријатељи. То су без изузетка људи који се радују животу, цене хумор и изнад свега - имају изражен понос и одважни су. Иза тешких ратних година, српски понос је оно што као слика остаје о једном народу. На то се надовезује традиција и оно исконско: овде у Мећавнику, и то је фасцинантно, дочекали су ме хлебом, сољу, ракијом за здравицу. То је посебно, другачије. А онда се испред мене појавио музичар Марко Марковић да трубама “одува” све испред себе. Волим балканску музику.

* Када сте први пут сазнали да у овом делу света постоји необична кинематографија?

- О целој овој европској регији сазнао сам захваљујући Кустуричином филму “Отац на службеном путу”. Волим тај филм, тада сам сазнао да постоји српски језик који већина Југословена користи. Али сам филм је важан за нас који нисмо имали директан одговор на питање како се живи у “источном блоку”. Овако јака филмска прича помаже да схватимо другачије уређено друштво.

* Прошлу годину сте провели промовишући филм “Кућа коју је Џек створио” редитеља Ларса фон Трира. Због невиђене бруталности масовног убице, тог лика кога тумачите и фаме која прати

поменутог редитеља, филм је поделио публику...

- Све у вези са Ларсом фон Триром је сјајно искуство. Изазовно је радити са њим. Филм јесте мрачан. Мислио сам током снимања како цела ствар изгледа попут акробације, био сам артиста на трапезу без заштитне мреже испод. Такви би филмови требало да буду. Стрепео сам да ћу морати потпуно да одбацим себе ради екстремног карактера који стварам. Али схватио сам да је ту сценарио какав до тада нисам прочитао, веровао сам у редитеља и помислио сам - научићу нешто ново из свега. То је прилика да даш највише као глумац, јер је филм о јунаку, у овом случају негативном без граница.

* Део гледалишта је напустио салу током премијере у Кану...

- Кански фестивал је најбоље место на свету да прикажете свој филм. Тај фестивал је прослава филма, а опет, дешава се да многи који су тамо дошли, не знају зашто су ту! Као да им није јасно да је то место где гледате филмове најбољих, најјачих аутора свог времена. Када смо били на премијери, нисмо ни приметили да је део публике напустио салу. Видео сам додуше онај део публике који је на крају дугим аплаузом наградио наш труд. Пре пројекције, мој сјајни филмски партнер Бруно Ганц ми је помало забринуто рекао да ће бити занимљиво видети реакцију публике. Са друге стране, Ларс је чињеницу да се остварење некима не свиђа, доживео као олакшање и својеврсну победу. Јер какав је то филм, који баш свако воли? Кад сагледате цео филм, јасно је да је “Кућа коју је Џек створио” моћно остварење.

ПРОЧИТАЈТЕ И: МЕТ ДИЛОН СТИГАО У ДРВЕНГРАД: Никада нисам имао овакав дочек, нека српска Нова година почне

* Ускоро ће се појавити још два филма у којима имате запажене и главне улоге...

- Филм “Фонсо” је интересантан, редитељ Џош Тренк је написао одличан сценарио о последњим данима Ал Капонеа. Најпознатијег “кримоса” света игра Том Харди, а ја сам “у кожи” Џонија, Капонеовог најбољег пријатеља из млађих, најлуђих дана. Приказан је однос ове двојице у тренутку када је Капоне смртно болестан. Џони одлази да га посети и тада схвата да га стижу “духови прошлости” и осећај јаке кривице.

* Ту је такође и “Проксима” француске редитељке Алис Винекур...

- “Проксима” је филм о астронаутима, о људима који о свемиру знају све што се из научних књига научити може. Али они су астронаути на земљи. Никада неће отићи у свемир. Такви људи у Америци постоје. Француска редитељка Алис Винекур је страствена, зна како се прави нешто изузетно. А за мене као глумца је значајно што мало времена могу да живим као астронаут, да научим пуно и да исто толико доживим. Али филм још нисам видео јер је у постпродукцији, сачекајмо премијеру.

* У Мокрој Гори ћете се срести са младим ствараоцима који имају година колико и ви када сте постали светска звезда. Шта ћете им рећи?

- На волим да дајем никакве савете људима. Могу да дам понеку сугестију, али део искуства ћу поделити, јер тога имам највише. И ја сам на неки начин студент. Учим увек, нарочито када радим са људима попут Фон Трира. Што дуже радимо наш посао, што дуже испробавамо идеје које се рађају, док у окружењу налазимо довољно јаку мотивацију да наставимо, до тада је све добро. Као клинац био сам у прилици да снимам са Џином Хекманом. Мрзео сам тај филм. Сценарио ми се није свиђао. Али он је био мој омиљени глумац, много сам научио од њега, тако да се труд увек исплати, на овај или онај начин.

* Студенти ће “сецирати” једну од ваших најбољих улога, у филму “Драгстор каубој”, о тешкој причи о зависности, а овом периоду припада и “Синглс” који приказује музичку гранџ сцену Сијетла...

- Када се осврнем на ова два филма, пуно тога се покрене у мени. “Драгстор каубој” је посебна прича јер говори о правим људима, скоро документаристичка. Са Гасом ван Сантом сам отишао у затвор, да упознам типа који је као наркоман, зависник, пљачкао апотеке, а затим је написао књигу по којој смо радили филм. Човек се зове Џејмс Фогл. У време ове посете имао је око педесет година. И замислите шта се догодило недавно? Отворио сам пре извесног времена “Њујорк тајмс” и унутра нашао репортажу о њему! Човек који је написао причу своје младости, о томе како је као тешки зависник пљачкао апотеке, поново је у затвору! У својој 80. години! Човек је поново пљачкао апотеке. Није могао да стане, замислите старца који још ради такве ствари, то је сулудо и глупо.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Штимцу "Награда за будуће филмове; За Стану Катић медовача

* Филм “Синглс”, иако се бави наркоманијом понудио је мекшу

слику америчког друштва, али и музику која је обележила декаду...

- “Синглс” је другачији. Tи момци из група попут Alice in Chains или Soundgarden су сада мртви. Када смо почели да снимамо, било је много људи који су били против филма, јер је имао ту црту која приказује задовољство уживања у дрогама. Сетите се сцене у којој смо “одваљени” Еди Ведер и Џеф Ејмент из групе Pearl Jam... То је еуфорија, али у филму је испричана само половина приче. Није приказано зашто они то раде и какве су последице. Постоји цена живота који живите. То се у овом филму не види и то је недостатак овог остварења.

* Да ли је успех био благослов или је било и низбрдица за које нисте били спремни?

- У глуму сам ушао као клинац. То је мач са две оштрице, једна је врло добра, добијете рано искуства која се никаквим новцем не могу платити, учите. А ја сам био веома озбиљан када је о глуми реч, чак и као клинац. Када погледам своје старе филмове из ове перспективе, доста сам самокритичан. Мислим да сам сада бољи глумац, јер је искуство важно у овом послу. Нема лоших страна, могу да радим шта год хоћу, слободно идем улицом, нико ми не смета. Постоји, међутим, свест о томе да људи мисле да ме познају. Стварају слику о мени, али то је увек случај када сте глумац. То доживљавам као могућност да их изненадим.

* Шта планирате у скорије време?

- Највише енергије сам усмерио на документарни филм који снимам, о кубанским музичарима. Ту пуно учим, веома је тешко довести тај филм до краја. Ту сам срео и Емира, на филмском фестивалу у Хавани, док сам ишао около са камером, снимајући кадрове који су ми потребни за документарац. Чуо сам тада нешто о променама... Људи потцењују шта ће се догодити током наредних десет година, али прецењују схватања о томе шта ће бити за две године. Био сам на Куби када је Обама скинуо ембарго према овој земљи. Медији су писали како ће то, колико сутра, да промени ствари драстично. Данас, две године касније, то место је исто. Али сачекајмо још десет година, не можемо “гатати” на који начин ће се промена догодити, али ће дух и култура Кубе свакако остати сачувани, јер су то непролазне и аутентичне вредности.

ЦРТАЊЕ

* Како изгледа ваш обичан дан у Њујорку?

- Волим да сам заузет. Сликам пуно, цртам у свом студију. То ми је важно, јер док цртам, “обрађујем” стварност. Тамо сада монтирам документарац о Куби, планирам, вежбам за улоге. То је време када могу до крајњих граница да истражим оно што ме заиста “помера” и што је у животу важно.

ПОЕТИКА У БИОСКОПИМА

* ХОЛИВУД се последњих година “сели” на телевизију. На који начин то мења “правила игре” за успешног америчког глумца?

- Стваралачки потенцијал телевизије је огроман, зато се људи “селе” на мање екране. Проблем су компромиси, резултат никада није тако добар какав би могао бити. Затим, ликови су створени на начин да људи желе да их гледају у шест узастопних филмова или у 20 епизода неке серије. А то је пуно. Са тачке гледишта глумца, лепо је играти лик стрпљиво, гледати како расте. На ТВ су најважнији интегритет, целовитост лика, хероја или антихероја. Заплет је неважан, људе привлачи начин на који ће, на пример Тони Сопрано, урадити било шта. Имате, дакле, логику ликова и имате логику приче. Једно од тога морате извести савршено. Боље је базирати се на ликовима. Али права поетика је у филмовима за биоскопе. Знате, мислили смо недавно да више нико неће читати књиге јер су сада дигиталне. Али ко књиге воли, чита их и даље.