Пуриша Ђорђевић: Моја и Миленина љубав вечно ће живети кроз филм

ДУГО се дружим с Матијом Бећковићем, и увек ми је било непријатно да некоме ко је мој пријатељ кажем - хајде, хтео бих да правим филм о теби. Као што сам се блиско дружио са Алекасандром Ацом Поповићем, а снимио сам документарац о њему тако да он то није ни знао, док је у Звездара театру режирао своју драму "Баш бунар". Није приметио ни мене ни камеру. Сличан однос имам и према Матији - он је, према мом мишљењу, таква особа да, ако бих му предложио да радимо биографски документарац о њему, то би био мало тежи задатак. Јер, поезија којом се бави Матија и његова личност крију у себи толико материјала да не знам шта бих испрва узео. Зато сам одлучио да он не зна да пишем сценарио о њему.

Овако, у интервјуу за "Новости", говори наш култни редитељ и сценариста Пуриша Ђорђевић. Један од најзначајнијих југословенских и српских филмских аутора који су обележили овдашњу кинематографију, и који и данас, у 93. години, својом луцидношћу, шармом, стваралачком енергијом и господством Београду даје арому метрополе, ових дана добио је подршку на конкурсу Филмског центра Србије за снимање кратког документарца о Матији Бећковићу.

Прочитајте још: Пуриша: Од свих жена највише волим Милену Дравић

* Снимили сте више од двадесет документарних записа о великанима. Шта вам је био мотив за филм о Матији Бећковићу?

- У Матијиној биографији, поред фантастичне поезије, постоје и врло узбудљиве и тешке интимне ствари и неки подаци који су мало познати јавности. У сценарију цитирам стихове посвећене томе како је Матија изгубио оца, како је учио гимназију у Ваљеву, и износим један врло деликатан податак о његовом животу - како се случајно упознао са Милованом Ђиласом. У сценарију сам описао њихов сусрет, дружење Матије и Ђиласа које је било под присмотром полиције. Матија је био једини човек у Београду и Србији који је долазио у Ђиласову кућу, и било би добро ако би нам полиција доставила неке податке о томе како су их пратили. Постоји и друга етапа у њиховом животу, кад је Ђилас био ухапшен. Али оно што ме оплемењује и што бих волео да направим у филму је то што је Матија и данас спреман да прихвати позив и оде и у најзабаченију сеоску школу у Србији да говори поезију и да разговара са ђацима, као што је то одувек чинио.

Велики редитељ са нама је поделио да овај Миленин лик носи у срцу целог живота - Фото Приватна архива

* И у овом филму идете за својом тезом да је важно испричати љубавну причу, јер сценарио почиње Матијином женом, Вером Павладољском.

- За мене је, као редитеља, врло битно да причу започнем тиме да човек има љубав која је одредила његов живот. Матија то има - постоји жена коју воли и коју ће волети до краја живота, али која је преминула. То већ даје његов карактер, и као човека и као песника, али и карактер те љубави. Оно што је мени најлепше су Матијини стихови о времену када долази у Ваљево, где упознаје своју девојку и своју будућу жену Веру, а посебно песма "Вера Пављадољска", која је ушла у митологију. Зато ће и шпица овог филма бити насловна страна Матијине књига "Три поеме", коју чине "Господе помилуј, "Учини ми љубав" и поема-молитва "Парусија за Веру Павладољску". Ту је љубав спојила гроб и небо, потврђујући своју бесмртност. Јер, љубав не само што одређује наш живот, него нас у најлепшим моментима и сахрањује. Бити сахрањен у ковчегу љубави, нема ништа лепше од тога. Волео бих да се то мени деси.

Прочитајте још: Пуриша Ђорђевић: Држим митинге само у филмовима

* Рекли сте да од свих жена у вашем животу и данас највише волите Милену Дравић.

- Љубав према Милени носим из наших заједничких филмова.То није такозвана љубав мушкарца и жене, него љубав заједничких идеја, мисли, осећања, коју између нас треба да пренесемо другима. Милена и ја смо кратко били у браку, нисмо имали ни фотографију са венчања. А венчали смо се 1960, у мојој кући у Чачку, и то у кухињи. То је била беда, сиротиња, нисмо имали ни стан у Београду. Али, међу нама речено, мене су све жене које сам волео остављале, сматрајући да више волим филм него њих. И биле су у праву, филм је био и остао моја највећа љубав.

* Готово сви који су имали прилику да упознају Милену говорили су о њој када је преминула, само ви нисте. Зашто?

- Оно што се говорило и писало о Милени кад је преминула било је више реклама за писце и оне који говоре. А ја сам и даље остао са њом, из простог разлога што ми имамо 11 снимљених филмова. Давно сам изјавио да су моји филмови - филмови Милене Дравић, и имао сам права да то кажем. Ти филмови остају, најбоље речено, остајемо Милена и ја за наредна поколења, и колико буду живели наши филмови, толико ће живети и мој однос са њом.

* И свој последњи играни филм покушавали сте да снимите за Милену, и са Миленом. Да ли сте сада одустали од тога?

- Тај сценарио је и даље на конкурсу Филмског центра Србије, писан је у договору са њом, под насловом "Права љубав заборава нема". Тај филм је требало да буде посвета Милени, а замислио сам га као мјузикл, јер тог жанра готово да нема ни у југословенској, ни у српској кинематографији. Али пошто Милене више нема, писао сам директору ФЦС да, ако се овај сценарио прихвати на конкурсу, улогу која је написана за њу може да игра друга глумица. Сека Саблић, рецимо, која је била њена најбоља пријатељица. Испричаћу само финале из овог сценарија - на крају, када Милена са својим партнером долази код Светог Петра, он их пита да ли ће у рај или у пакао. А Милена каже: "Ми знамо да је у рају све у реду, али тамо је јако досадно. Одлучујемо се за пакао, ту нас очекује весело друштво."

МИРА ТРАИЛОВИЋ И АЦА ПОПОВИЋ

* У позадини ваших љубавних филмова увек је критичка слика нашег друштва, а кажете да се не бавите политиком.

- Било чија судбина увек је везана за неки датум, године, режиме, историју, и код свих мојих јунака занимао ме је њихов однос према друштву. Аца Поповић, рецимо, никада није престао да воли Русију и Стаљина, због тога је био на Голом отоку. Али кад се вратио, он је у Београду и даље био на Голом отоку. Живео је у подруму, а имао је најбоље драме. Мира Траиловић, о којој се пишу бајке, Поповића, рецимо, никада није пустила ни у своју канцеларију. Како онда говорити о времену а избрисати друштвени контекст.

СРЕЋА ДОЛАЗИ ПОСЛЕ ПОРАЗА

* Како се носите и с титулом најстаријег активног редитеља на овом простору?

- Такав сам дух, увек сам спреман на све и ничега се не плашим, само да ми не буде досадно. Али научио сам и то да човек, да би дошао до среће, мора да доживи неколико пораза у животу. На почетку сам направио три грозна филма, "Општинско дете", па "Два зрна грожђа" и "Лето је криво за све", где је и Милена играла. Због тог филма је збрисала од мене, јер је хтела да ради у озбиљним пројектима. Пошто сам остао без кинте, чувени келнер Драги Главоња позвао ме је да дођем код њега. Живео је са женом Јованком у Хиландарској улици, у две мале собе. Ту сам једне ноћи написао сценарио за "Девојку", и проживео пет најсрећнијих година у том дворишту.