Гаталица: Данашњи ратови немају везе с херојством

Писци Слободан Владушић и Александар Гаталица разговарали су данас на Београдском сајму књига о томе зашто данас писати о прошлости, колико објективан писац мора бити када пише о историјском догађају, зашто нема великих романа о рату деведесетих година и какви се ратови данас воде.

Прочитајте још:Матија Бећковић: Сајам као крсна слава

Аутор "Великог јуриша" Владушић рекао је да свако ко пише о нечему што је већ тематизовано у књижевности, као што је случај с Првим светским ратом, мора да пронађе свој угао гледања.

"Велики јуриш'' јесте полемична књига у односу на целину тематизовања Првог светског рата у српској и светској књижевности, а у полемику улазим с књигама које ценим, као што је роман ''Велики рат'' Александра Гаталице", објаснио је Владушић

Гаталица је рекао да је његов роман, објављен 2012, а 2013. награђен НИН-овом наградом, ушао у "празан простор писања о тој теми" и да до тада Први светски рат у Србији није називан Великим ратом.

Прочитајте још:НАГРАЂЕНИ НА 63.САЈМУ КЊИГА: Најбољи "Прометеј" и "Службени гласник"

Он је додао да се јесте запитао зашто се после више хиљада страница о Првом светком рату, уопште бавити том темом и одлучио је да направи фантазмагорију која се некима допала, а други су оценили да то није права слика.

"Права слика не постоји. Права слика је оно у шта људи поверују. Задатак писца је да оживи епоху и људе", рекао је Гаталица, на шта је Владушић подсетио на став Борислава Пекића да је циљ историјског романа "реинкарнација духа епохе", а не њена реконструкција.

О дозвољеном уделу фикције приликом писања историјског романа, Гаталица каже да нема правила, све је ствар осећаја писца који гради конструкцију романа која мора да функционише.

"Књижевна смрт је када читалац осети да губи време. Не сме се губити време ни у једном пасусу, ни у једној реченици, а камоли на целој страни", сматра Гаталица и додаје да писац не сме да злоупотребљава свој "демијуршки положај" као неко ко ствара нови свет и да мора бити одговоран према свом делу.

"Ако је писац одговоран према својој поетици, онда нема потребе да брине да ли је одговоран према историји, етици", рекао је Гаталица.

Владушић се осврнуо на приступ рату као теми, уверен да о рату треба писати као о нечему што јесте и дубину тог феномене не преображавати у то да ли је аутор за или против рата.

Тако се, каже, примећује у романима Ериха Марије Ремарка и Ернеста Хемнгвеја да су у рату провели свега неколико месеци, да га нису заиста доживели и осетили, док се у књигама Ернста Јингера и Станислава Кракова уочава да је рат био део њиховог искуства.

Наглашава и да рат "скида друштвене маске које људи свакодневно стављају на своје лице, разоткрива друге људе нама и нас другим људима" и додао да је, пишући "Велики јуриш", настојао да измери дубину тог феномена, буде поштен према чињеницама, јер није свеједно "да ли су неке војске туђе рањенике превијале или поливале бензином".

На питање да ли постоји велики роман о рату деведесетих година, Гаталица је рекао да би се једино “Топ је био врео” Владимира Кецмановића могао назвати "угаоним каменом у рецепцији новијих ратова".

"Проблем с ратовима деведесетих јесте што они нису у нашој колективној свести остали као врста епопеје. Велики рат је у колективном сећању генерација остао као једна епопеја читавог народа и онда је ту писцу плодно тле да посеје своје плодове живота, док у ситуацији у којој у колективној свести и даље стоји да тек треба видети ко је шта ту и како радио, писцу је изузетно тешко да напише велики роман", приметио је Гаталица.

Сматра да ће проћи још доста времена док се не види ко су ту стварни хероји.

"Сваки рат има и кукавице и хероје, и зликовце и оне који су хуманисти. Грађанском рату баш није својствено да има јасне ратне циљеве, па самим тим не може имати ни јасне битке, освајања, победе и поразе, све оно што смо имали у Првоим светском рату. Сигуран сам да и у рату деведесетих постоје аутентични хероји", рекао је Гаталица.

Владушић је на то додао да је Први светски рат за српски народ врста интегративног мита у најбољем смислу те речи и да зато о Великом рату размишља са извесном врстом носталгије.

"Ратови који се воде на почетку овог века су у великој мери различити од Првог светског рата где је постојала јасна подела на то ко смо ми, а ко је непријатељ. Данас су ратови хибридни, воде се у различитим сферама, економским, технолошким, а мањи је проценат оних ратова који се воде оружјем. Реч је о вишедимензионалном рату који одбија да се прикаже као рат и у томе је његова моћ и опасност", констатовао је Владушић.

С њим се сложио и Гаталица, који је приметио да се више него икад ратови добијају пре него што се испали метак.

"Два милиона избеглица пуштено је с разлогом. Није могло њих четворо да одлучи да крене, а да за то одмах не сазна четворо агената, тако да су ти људи пуштени и злоупотребљени и све то нема везе с херојством и незивесношћу с којом је српска војска моблизована у Првом светском рату, с којом су велике силе ушле у тај рат", подвукао је Гаталица.