ПОЗОРИШНА КРИТИКА: На путу у вечност

ШТЕФАН Кеги, редитељ, као члан групе "Римини протокол", која својим позоришним перформансима покушава да реалност прикаже из необичног угла, у представи "Заоставштина, комади без људи", театра "Види" из Лозане, проводи публику кроз девет простора, који су спомен-собе сваког од учесника поворке умирућих. Они нам, својим гласом, саопштавају како би желели да умру, а већина њих је већ преминула.

Доминик Ибер, сценограф и редитељ, други аутор представе, има јасну идеју да гледалац треба да уђе у простор лика у представи, да га атмосфера животног или духовног простора тог човека и физички испуни. Тачно је да смо, улазећи у собу, у којој је једна жена оставила фотографије на столу, и жели да је се по њима сећамо, друга, на малој позоришној сцени, оставила свој џемпер и подарила нам песмицу, коју је извела у детињству, један човек поделио са нама, у џамији, да жели да буде сахрањен у Турској, двоје људи, у канцеларији, испричали да желе да умру заједно... доживели то сасвим лично. Ликови, који деле причу о крају свог живота са нама, директо комуницирају са публиком - један отац, који болује од неизлечиве болести, обраћа се својој осмогодишњој кћери, а нама, у његовој спаваћој соби, говори да имамо прилику да, у фиоци, узмемо у руке сићушне инсекте, које он израђује од птичјег перја, да би кћер водио у риболов...

Прочитајте још: ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Смртоносна авантура опстанка човечанства

АТМОСФЕРА у којој публика прати представу Кегија и Ибера је загробна и мистична. Нема ту много од "музеја сећања", у коме човек још једном проживљава историју, која је овековечена на једном месту. У "Заоставштини" има људи, и оних који саопштавају свој живот и намеру да се он заврши тако како они изаберу, и гладалаца - учесника, чији се ликови, у "белој соби", осветљавају наизменично, да би их онај прекопута видео.

Завереничка атмосфера и осећај привилегије, да се налази на посебном месту, до танчина реконструисаном, у животном простору другог човека, отвара просторе у гледаоцу, да сам доживи оно што у том тренутку не види: доживљену судбину и околности, који воде ка (жељеном) крају.

ПРИЧЕ које за нас бирају Кеги и Ибер су веома добро таргетиране и дају увид у широк дијапазон тема за размишљање, као, на пример, шта остаје после човека, и да ли поновљена реченица "памтите ме" помаже да останемо у универзуму сећања једни другима, иако се никада нисмо срели. Је ли то позоришна илузија заједништва у уметности, која почива на моралним дилемама?

Осећај драматурга, који "чучи" у вашем позоришном критичару је да би било исправно да су се приче сусреле у некој завршници. Тада би то заиста била позоришна представа.