Сваки дан је радост живота

АКО ме питате зашто пишем, зато што живим и животу се дивим. Живот је мој већ јако стар, али ми је природа дала старост на дар! - са овим стиховима, ведра и насмејана, као и увек гостопримљиво отвара врата своје куће у Београдској улици глумица Бранка Веселиновић. За месец дана (16. септембра) напуниће сто година, а и даље одлично чује, види и попут детета свему се радује.

- Ја не умем без узбуђења. Ево, и ваш долазак данас је за мене као једна представа. Виталана сам, сваки дан нешто прочитам, сликам, слушам музику, гледам ТВ, одлазим у домове пензионера. Моја младост је у раду. Важно је да волиш људе и да се не бојиш старости - каже на почетку разговора наша уметница, последња из плејаде оснивача Југословенског драмског позоришта и велики хуманиста "на задатку", током целог, дугог и плодног живота.

Док чека јубиларни рођендан, полако празни свој дом, пунећи га добротом: не престаје да дарује. Већину од готово седам стотина лутака с којима је забављала болесну и напуштену децу, већ је поклонила. Ипак, најтеже се одваја од најомиљенијег лутка, Лапонца по имену Сармико. Добила га је у Москви од чувеног луткара Сергеја Обрасцова, пре више од пола века:

- Знате, његово име значи срећа, радост, весеље. Деца су га обожавала и нудила своје новогодишње пакетиће у замену за Сармика. Он је мој другар свих ових година, живо биће, а ја увек морам да будем приправна да с њим забављам децу.

На питање шта је њен рецепт за дуг (али и здрав) живот, одговара:

- Сваког дана радим гимнастику, ујутру и увече. Једем мало, никад масно. Имам срећу да ме и данас зову људи, да ме нису заборавили. Ето, кад изађе текст у вашим новинама имаћу бар двадесет телефонских позива. Али, и када сам сама, ја пронађем начин да причам: понешто прочитам наглас на руском или енглеском, разговарам са луткама, певушим... Међу мојим познаницима неко има деведесет, неко деведесет пет, а једна пријатељица напунила је сто једну годину. Све у животу треба примати са ведрином. Не тако давно пришла ми је једна жена у ЈДП, љубазна и фина, ухватила ме за руку и рекла: "Јао, госпођо, што ви личите на покојну Бранку Веселиновић!" Кад сам одговорила да сам то ја, било јој је непријатно. Узвратила сам: "Немојте да се извињавате, срећна сам што могу да вам кажем да сам још жива..."

Млађа и Бранка

А онда, разговор се неминовно наставља причом о њеном Млађи, супругу и колеги с којим је провела више од шест деценија у складном браку.

- Млађа је био моја велика љубав. Договорили смо се кад једно он нас умре, да онај други настави да ствара, ради, забавља. Треба унети радост међу старе, децу, а посебно међу инвалиде. И то оне ратне. Њих је најтеже насмејати, одагнати им мисли. Била сам глумица толико година, али, верујте ми, позориште ми никад није било важније од хуманитарног рада... Иначе, Млађа није био тешко болестан. Када је одлазио пре шест година био је врло свестан краја. Опростио се са мном речима: "Умирем, то је Божја воља." Било ми је драго да то тако чујем. За разлику од мене, он није био верник. Додуше, није се ни љутио кад би нам свештеник долазио у кућу. Ја, опет, без "Оче наш", никада нисам ни почела ни завршила дан...

У животу дугом један век, накупило се и лепих и тешких тренутака:

- Догурала сам до сто, помажући другима. Бивало је и добрих и лоших дана. Нисам мерила, али сам знала све да победим. Због тога "подучавам" старе - да се не повлаче, да живе своје животе до последњег даха. Шта значи "данашње време"? И оно јуче је било данашње, а биће и сутра. И шта значи сто лета? Свако јутро кажем себи: "Опет си устала? Добро, сад ћеш да вежбаш." Пуно је пријатеља око мене, стално нешто радим и не дозвољавам да се осетим отписано! Ја сам у мом позоришту пала са три метра висине (грешком радника), а данас могу да идем и без штаке. Молићу и даље Бога, на свој начин. Доброта, стрпљење и воља за животом - и далеко можеш да догураш. И зато и овај дан примам као радост живота...

НАСТУПИ ПРЕД ТИТОМ

Млађа је био је члан Савеза комуниста, док његова супруга никада није ушла ни у једну партију. Ипак, често је наступала пред Титом:

- Мој мото је био: "Моја је странка Бранка!" Тито је радо звао у госте Чкаљу, Мију, Перицу Словенског и мене. Волео је популарну радио-емисију "Весело вече", у којој смо ми учествовали. Једно време била сам и члан дипломатског кора жена, па сам се и у том својству појављивала пред маршалом.

УЧЕЊЕ О ДОБРОТИ

Мој живот треба да буде школа онима који имају, да што више себе дарују. А сви могу нешто да дају, на било који начин. Својим послом, занатом, душом. Поручујем и колегама, уметницима, да свој таленат поклањају другима и да чине добра дела. Ја сам се доброти учила у сопственој кући. Моји родитељи били су чланови Црвеног крста, ту смо се сви учили хуманизму... - каже Бранка Веселиновић.