Буњуелов моћни сан

ДА би се било која лепота докучила, по мом мишљењу, неопходно је да се испуне три услова: да је прижељкујеш, да се бориш за њу и да је освојиш - овако је говорио славни шпански редитељ Луис Буњуел, који је преминуо пре три и по деценије - 29. јула 1983. године.

А о лепоти, отац филмског надреализма говорио је у својим антологијским остварењима која су оставила трајни печат у светској кинематографији. Неки од чувених наслова су "Андалузијски пас", "Виридијана", "Дискретни шарм буржоазије" и, наравно, "Лепотица дана" са "надреално" лепом, недокучивом и хладном Катрин Денев.

Буњуел је рођен 22. фебруара 1900. године у шпанској области Арагон, као најстарији син у породици са седморо деце. Уз строго језуитско образовање и на сугестију оца уписао је агрономију на Мадридском универзитету, али се убрзо опредељује за књижевност и филозофију. Тих година зближава се са сликаром Салвадором Далијем и песником Гарсијом Лорком. О овом другом писао је и у својој аутобиографији "Моја лабудова песма", признајући да га је дружење с Лорком постепено мењало и "тако се отварао читав један нови свет, који му је Лорка откривао из дана у дан".

Иако је њихово дружење изазивало чуђење ("неотесани Арагонац и префињени Андалужанин"), постали су нераздвојни пријатељи. У то доба интересовао се и за Фројдову психоанализу и хипнозу, а време ће показати да су снови имали изузетан значај, не само у његовом животу већ и у уметности.

Прочитајте још: Ејбел Ферара гост ''Белдокса''

После смрти оца осетио је велику жељу да напусти Шпанију, и зато се 1925. године сели у Париз. Почиње да се наслућују његове уметничке склоности и могућности: после асистирања у филму "Пад куће Ушер" према причи Едгара Алана Поа, са Далијем ствара своје прво редитељско дело "Андалузијски пас". Управо у том остварењу смело креира шокантне, понекад стравичне "фројдовске" сцене. У филму се уочавају надреалистички симболи, а по Буњуеловим речима, слике су настале на основу делова његовог и Далијевог сна...

Катрин Денев у "Лепотици дана" - Фото IMDb

Следећи подухват, у сличном редитељском рукопису, био је филм "Златно доба". У то време се разилази са Далијем, снима готово све у једној секвенци, а због напада на католицизам створио је још већи скандал од "Андалузијског пса". Убрзо се враћа у Шпанију и снима документарни филм о животу сељака "Земља без хлеба", али то је већ време Франкове фашистичке Шпаније у којој за Буњуела нема места. Уследили су "Велики касино", "Успон у небо", "То се зове зора", "Смрт у том врту", "Дневник једне собарице", "Фантом слободе" и, последње велико остварење (1977) - "Тај мрачни предмет жеља".

"Андалузијски пас"

ЉУБАВ И НАДА

У ЈЕДНОЈ од најпознатијих анкета надреалиста, која је почињала питањем: "Чему се надате од љубави?", Буњуел је одговорио: "Када волим, надам се свему. Када не волим, ничему." Јер, надреалисти су сматрали да је волети неопходно да би се живело, радило, размишљало и истраживало.