Ко не полуди, он није нормалан!

БЕЗ разарајуће естетике ружног, својствене Фазбиндеровим филмовима, редитељ Бобо Јелчић је анамнезу лудила господина Р (Борис Исаковић), уз помоћ ретро југо - дизајна Александра Денића, поставио као мали комад у великом простору. Иста представа би се, интимније и убојитије, играла на некој малој сцени. Но, велика сцена ЈДП јој је дала добар тон празнине, складишта лоших успомена, које, као вода, доведу до неизбежног цунамија - убиства комшинице, жене и детета до тада неупадљивог господина Р.

Испотиха, улазећи у конвенционални, шаблонизирани живот породице Р (уверљива Наташа Тапушковић и дете, Павле Кораћ), бивамо уведени у илузију стварног живота, скројеног за грађанску породицу, која очекује унапређење оца, техничког цртача, има посвећене бабу и деду (Весна Чипчић и Феђа Стојановић), предосадну Комшиницу (Јелена Ступљанин), модерно унезверену рођаку Хану (Дубравка Ковјанић) и окружење какво се само пожелети може - ако хоћеш да полудиш! То су захтевни Шеф господина Р (Бранко Цвејић) и његове младе колеге, којима ништа не промиче, а такмиче се у причању недуховитих вицева (ефектни Бојан Димитријевић и Милан Марић)...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Град живих и мртвих

Лудило, очекивано из наслова Фазбиндерове драме, има свој позоришни језик - сви ликови механички улазе и излазе, са и без текста, у кореографији сличној снимку неке надзорне камере у светилиштима потрошачког друштва, шопинг моловима. Оно што је психолошка подршка грађанину, породица, родитељи, окружење, постаје фактор његовог пуцања, када се то претвори у каубојску потеру конзумената на оног који треба то да им омогући: породици пресељење у бољи живот, родитељима сатисфакцију успешног сина, комшиници захвалну жртву за хвалисање, пословњацима контролу туђег успеха... Либерални капитализам гађа глобалне циљеве, а погађа локалне, појединачне људске мете.

Борис Исаковић уверљиво представља узор "прегорелог" малог човека, који прелази из среће у несрећу, као симбол читавог данашњег човечанства, овде и свуда. Бобо Јелчић и драматуршкиња Наташа Говедарица повремено заустављају радњу на сцени класичним Брехтовим Т ефектом (када се глумац директно обраћа публици, разбијајући позоришну илузију) и то помало омета жељену емпатију гледаоца према господину Р. Пребацујући тако поруку, да сви морају од капиталистичког "специјалног третмана" да полуде, са емпатије на разум, добили смо јачи ефекат, али је представа изгубила на драматичности. Уводећи епски у драмски театар (и у наслову), Јелчић је, као на билборду, пренео јасну поруку, због које, можда, и не мора да се иде у позориште.