Облак без панталона

Само по мотивима познате поеме Владимира Мајаковског, Кокан Младеновић је у суботичком "Костолањи Деже" позоришту поставио, на мађарском језику, перформанс који изражава протест против грађанског ћутања на друштвене неправде. Заправо, Младеновић, на свој препознатљив, радикални начин ("На Дрини ћуприја", "Догвил"...) у сценској форми коментарише "Десет порука о револуцији" Мајаковског, из 1909. године. По њима, револуција почиње када "људи више не прихватају незадовољство, када се бес гладних не може купити новцем ситих, када уметници престану да буду кукавице, када су забрањени слободна реч и слободна мисао"...

А ви ћутите, грађани!

Прочитајте још: Нова представа у Крушевачком позоришту "Кабаре, ајде бре"

"Имате ли ви какву поруку за револуцију, грађани?!", данас пита Младеновић са сцене мађарског театра. Глумци Анико Киш, Борис Кучов, Габор Месарош, Емеше Нашабоњи, Имре Елек Микеш и Марта Береш, уз значајну помоћ композиторке Ирене Поповић изводе травестију, по угледу на "мистерију буфо" из Руске авангарде, илуструјући тезе, због којих је Мајаковски провео месеце на робији, које је Велика октобарска револуција контекстуализовала, а Историја поништила.

Прочитајте још: Утицај Вердија на Нушића

Данас, када је прошло "десет пута по десет година" од Револуције у Русији 1917, без последица се са сцене говори стварност о накарадности како владања, тако и грађанског отпора, јер све, опште је место, мењајући се, "све више остаје исто"! И то није тековина освојених слобода говора, па и уметничких! То је последица млитавости, неконтинуитета спорадичних и појединачних стогодишњих протеста, грађанског ћутања и склањања од мача власти, која је, тако, свој легитимитет зацементирала презривим осмехом. И "епитимијом", изопштавањем најгласнијих, међу којима је и редитељ Кокан Младеновић.

Ово је најважнија порука позоришне акције "Облак у панталонама", у којој травестирани (сви у хаљинама) глумци, свој и наш протест изражавају отворено, на данашње теме, на рачун највиших власти, па све до градске управе, говорећи и о личној историји, о суноврату части, свести и достојанства. О беди, сваке врсте. Притом, "Облак у панталонама" је више манифест, крик, отворена побуна, него драмски уобличена позоришна представа. Та близина дневним темама јој додаје на актуелности, али јој одузима од уметничке метафоре, која и није била циљ.

У позоришту Андраша Урбана, пројављеног у српском и мађарском театру као редитеља који деконструише стварност и литературу, да би оголео друштвени механизам који "искаче из зглоба" (Шекспир), Кокан Младеновић је јасно показао да ми, грађани, ћутимо. И трпимо.

И то је и тачно, и истинито.

(Критика је део пројекта "Критичарски караван", Удружења критичара и театролога Србије и Министарства за културу и информисање)