Дневник заблуда: Споменици и политика

У СЕНЦИ скандала на конкурсу за споменик Зорану Ђинђићу због срамне преваре од чланова жирија који су доделили прву награду противно конкурсним условима, промакао је битан догађај у споменичкој култури. У Београду је откривен споменик мајору ЈНА Милану Тепићу страдалом у рату 1991. Не желећи да преда хрватским снагама складиште оружја код Бјеловара, он је активирао експлозив, уништивши војни објекат жртвујући живот. Споменик је изазвао оштре реакције Хрватске, а ситуацију је описао Ивица Дачић као “лудило” и “антисрпску хистерију” у Загребу, подсећајући на прошлогодишње подизање споменика усташи Мири Барешићу у хрватском месту Драге. Барешић је атентатор на југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића, осуђен у Стокхолму на доживотни затвор. Споменик Тепићу довео је до најдубљег захлађења односа Хрватске и Србије, што је кулминирало отказивањем већ упућеног позива Александру Вучићу да посети Хрватску. Случај критикује и немачки лист “Франкфуртер Алгемајне цајтунг”, иако никада није писао о бројним споменицима немачким војницима палим у оба светска рата, подигнутим у Немачкој. Али, која је улога споменичке уметности у међународној политици и зашто је могуће да она доведе до међудржавне кризе?

По садржају међусобно неупоредиви, споменици Тепићу и Барешићу носе политичке поруке. Али, иако израђени у фигуративном стилу, са наглашеним физиономијама двојице представљених ликова, они не представљају уметност. Аматерски лош споменик Тепићу рад је непознате вајарке почетнице Катарине Трипковић, што о споменику говори само по себи. Гротескан кип Барешићу израдио је Иван Кујунџић, лош хрватски вајар познат по споменицима Степинцу и усташи Бушићу.

Безидејни, празни, безлични, али по политичким последицама нимало наивни, овакви споменици не поседују културни садржај, већ су првенствено средство пропаганде. Слични су подизани у комунистичкој Југославији у стилу социјалистичког реализма, по узорима преузетим из Совјетског Савеза. На њима су државни вајари величали политичке вође, борце с пушкама, раднике са алатима. Али, за разлику од данашњих, дела некадашњег социјалистичког реализма носила су чврсте поруке, уздизала нову државу и носила емоцију страдања у Другом светском рату.

Биле су потребне деценије да се југословенски вајари отргну од соцреалистичких окова. Споменик партизану НОБ Стевану или Стипану Филиповићу, народном хероју пореклом из Опузена у данашњој Хрватској, израдио је у Ваљеву 1960. Србин из Хрватске, изванредан вајар Војин Бакић у прочишћеном стилу, антропоморфног мотива. Хрватски пандан споменика Филиповићу у његовом родном месту у Хрватској израдили су 1978. вајари Миро Вуцо и Стјепан Грачан, али су га Хрвати срушили 1991, заједно са Бакићевим споменицима у Хрватској, на Петровој гори и у Блажују код Каменске.