ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Мера (позоришног) времена

Смештањем збивања у ток имагинарног Ајнштајновог путовања за Америку, за њега веома плодне 1933. године, Унковски је „форматирао“ место догађања ове расуте фрагментарне драматургије. Али, за идеју коју хоће да спроведе, да ништа није фиксирано, ни време, ни идентитет, ни сећање, да је „залепљеност“ у времену погубна, метафора путовања је конкретна и сувише условљена својим трајањем, да би била добар „носач“ за ову метафору. Измишљени брод „Анус Мирабилис“, ипак, није „Ентерпрајз“, и не одводи нас далеко од временски фиксираног трајања путовања између Европе и Америке.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: POZORIŠNA KRITIKA: Mondtag i komentari

Но, редитељ је успео да сведе непојамну ширину филозофско поетске расправе (у релативно драмској форми) о кретању,постојању и перцепцији времена у људској свести, уз помоћ инспирисаних, надахнутих глумаца (Драган Мићановић, Радован Вујовић, Анита Манчић, Бранко Цвејић, Наташа Тапушковић, Бранка Петрић, Марија Вицковић, Милена Живановић, Вучић Перовић, Марко Грабеж, Милица Гојковић, Филип Ђурић, Јоаким Тасић), у многобројним улогама и, што је изузетно, свако од њих у искораку од своје досадашње глумачке природе – као у другој димензији и ван стандарда психолошког реализма!

Ову изузетно занимљиву, узбудљиву сценску поему карактерише још један рад сценографске групе НУМЕН, која је у ЈДП креирала и представе „Хамлет“ и „Метаморфозе“...Због разапетих конопаца,као координата, по читавој сали, „Анјштајнови снови“ су пречесто заличили на „Метаморфозе“, не толико по диспуту о космичком, а не људском времену, колико по веома сличном фрагментирању и иронијској интерпретацији идеја, које није могућно представити у истински драмском облику. Њихова литерарност, научност или филозофичност им нужно поништавају спонтаност и истинитост, неопходне сцени.

Намерно се у овој критици мало бавимо Ајнштајновим ликом (Драган Мићановић), сматрајући да он и код Лајтмана, и код Унковског, само носи једну идеју, која, када се обуче у људски лик, изгуби много од своје ванвремености. Ако је уопште сањао, ако је његова теорија релативитета инспирисана човековим вечним ламентом над пролазношћу, ако егзактна науа каније неупитна, него подложна надахнутом тумачењу, онда је и Ајнштајн у овој представи само Харун, водич преко реке (мора), до оностраног, где сви плаћају оно што су заслужили.

У дубини ове представе (која, заиста,постоји) је њен ангажман за отварање ума ка новом, свежем, непротумаченом, а, ипак, емотивном свету, који је пред духовним очима, који није условљен конвенцијом и традицијом.

Уз изврсне костиме Лане Цвијановић, који релативизују стварно и снено, дивну музику Златка Ориђанског (“Анастасиа“), у тачном препеву Иване Ђорђевић, „Ајнштајнови снови“ су позоришни ужитак, упркос два до три логична краја, који се одгађа, да се појача апотеоза подизања Ајнштајна на покретној платформи.