Владимир Кецмановић: Комесари са Сајма против великосрба

ВЕЗА између јубилеја "Новости", који је смештен у средину октобра, и Сајма књига који ће почети недељу дана касније, барем за мене се намеће као симболична.

Више пута сам, наиме, пред велики октобарски сајам, управо на страницама "Новости" писао текстове у којим сам се трудио да покварим стереотипну идиличну слику коју, делом из конформизма, делом из лењости, "културни радници" о њему воле да граде.

Неколико година нисам писао о Сајму - ни у "Новостима", ни на другим местима - добрим делом зато што на ту тему ништа значајно ново и није имало да се каже.

Било је, има и биће књига које завређују да се о њима говори, али је таквих књига, хвала Богу, превише за један новински текст.

Нажалост, било је, има и биће муватора различитих провинијенција који онај официјелни а испразни део сајамских догађања покушавају да приграбе за себе, како би, заступајући идеолошку опцију која им се чини профитабилном, нахранили сујету, и посредно или непосредно попунили буђелар.

Једној врсти таквих типова сам посветио добар број колумни које сам годинама прилично узалуд писао - а добар део тих колумни објављен је управо на страницама овог листа.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Владимир Кецмановић: Зидови међу људима

Ти типови и даље јашу, а придружили су им се неки нови, седокоси и седобради клинци, другачије или само наоко другачије провинијенције.

Не воле се, али се за сваког од њих под официјелним сајамским сунцем нађе места.

И ни на једне и на друге више немам воље да трошим речи - од мене је било доста - ред би било да се тим појавама позабави неко млађи.

А чак и када ствари не би стајале тако, Сајам опет не би био права прилика да се о политикантима на пољу културе поведе разговор.

Јер - опет Богу хвала - Београдски сајам књига је манифестација посвећена читаоцима. А читаоце, још једном хвала драгом Богу, официјелна сајамска догађања углавном не занимају.

Баш као што их не занимају ни сајамске награде.

За читаоце ће, тако, и овог пута, издавачи године бити кућа која има највећу читаност и кућа која, објављујући највећи број мање профитабилних, а вредних наслова, најпосвећеније негује културу.

Тако ће бити без обзира на одлуке оних који дају налог да се одштампају плакете. Јер те одлуке, као и одлуке о другим наградама, више говоре о онима који награде додељују него о онима којима су додељене.

фото Н.Фифић

Све ће, дакле, и ове године, мање-више, бити као лане.

Изузетак је један невиђен скандал, који ће, вероватно, проћи у тишини, и који, иако је везан за Сајам, као и остале политикантске активности, за сам Сајам није нарочито значајан.

Али јесте значајан као поражавајућа слика стања овдашње свести, па га, као најновији прилог историји једноумља и бешчашћа, не треба прећутати.

Ове године, наиме, гости Сајма су земље немачког говорног подручја, а организатор њиховог наступа је једна "политички коректна", са много страна дотирана организација, што људима који су упућени у рад "политички коректних" организација, природно, није ни најмање симпатично, али није ни неочекивано.

Неочекивано је, међутим, колико далеко су људи из "политички коректних" организација у својој комесарској работи спремни да иду.

Један значајан гост из Немачке је - извињавам се читаоцима што не помињем имена актера, али ме на то обавезује обећање које сам дао сајамским гостима - за медијатора на разговору о својој књизи предложио једног угледног књижевника и интелектуалца.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Херта Милер на сајму књига

Дотирани организатори су му, међутим, саопштили како тај човек није подобан јер је поборник "великосрпског национализма"!?

Затечен том анахроном етикетом, гост из Немачке је затражио да му тај "великосрпски национализам" документују.

Будући да је тако бесмислену квалификацију тешко документовати, организатори то, наравно, нису учинили, али су остали при свом!?

На страну то што, према тренутно важећим балканским узусима, прокажени "великосрпски националиста" по националности није Србин, а што је госте из Немачке оставило додатно затеченим, на страну то што ово није први пут да они који друге оптужују како нас срамоте пред "европском" културном јавношћу, по ко зна који пут - све позивајући се на књигу која се зове "Филозофија паланке" - својим догматизмом потврђују стереотипе о балканском паланачком догматизму, на страну то што је човек ког су оптужили, по сваком здраворазумском стандарду, што је и немачким гостима јасно, много сувислији саговорник од "политички коректних" културтрегера - мене је у овој причи поразила једна специфична околност.

Пре неколико година, извесни догмата супротне идеолошке оријентације - ако је и код једних и код других о било каквој идеологији уопште реч - правио је списак "издајника" које ваља протерати из јавног простора.

фото В.Данилов

Тим поводом сам - мада о добром делу људи са поменутог списка имам веома лоше мишљење - у једној телевизијској емисији осудио идеју прављења црних листа.

Нисам напоменуо како сам уверен да би многи од оних који су се нашли на поменутом списку, и сами - кад би им се пружила прилика, као што некима од њих и јесте - правили своје спискове.

Уздржао сам се од тог коментара јер би деловао као релативизација једног недопустивог геста.

Саговорник ми је, гле чуда, био управо човек који ће сада у част предстојећег Сајма једног човека ставити на свој списак неподобних.

Наравно, будући да су се на тадашњој црној листи налазили његови истомишљеници, сложио се са мном и у осуди геста свог "идеолошког" противника отишао много даље, посебно се згражавајући што је поменути у осуди људи са свог списка помињао термин "титоизам" и питајући се какав је то "анахронизам".

Није било времена да му објашњавам како је, у нашем случају, традиција једноумља везана за наслеђе Јосипа Броза, па би и гест над којим се згражава могао да се тумачи као превертовани титоизам, док је стање свести у ком се налазе он и његови ближе титоизму у непатвореној форми.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Овај свет је као Проклета авлија

Јер тада, као што рекох, иако нисам имао илузију везану за цензорски потенцијал многих међу онима који су покушају цензуре били изложени, јесам имао илузију како мој саговорник, упркос "идеологији" коју заступа, не би проскрибовао људе.

Показало се да сам био у заблуди.

Упркос тој заблуди, не кајем се што сам тада, ма шта мислио о етикетиранима, био против етикетирања и екскомуницирања.

Бићу и убудуће, као што сам и овом приликом.

Само се, више због њега, него због себе, надам да ми некадашњи саговорник, а данашњи цензор, ни у таквим, ни у другим приликама, саговорник неће бити.